Молитвено прослављена слава Епархије будимљанско-никшићке и рукоположење новог свештеника
Светом Архијерејском Литургијом, која је служена на празник Свете Марије Магдалине – Благе Марије, у недјељу 4. августа 2025. године, у Саборном храму Светог Симеона Мироточивог у Беранама, древна Светосавска Епархија будимљанско-никшићка прославила је своју крсну славу.
Литургијом је началствовао Његово Високопреосвештенство Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски Г. Димитрије уз саслужење Епископа будимљанско-никшићког Г. Методија и више свешенослужитеља и молитвено учешће многобројног вјерног народа.
Литургијском проповиједи сабранима се обратио Високопреосвећени Митрополит Димитрије, бесједећи о прочитаном светом Јеванђељу које говори о исцјељењу одузетог и отпуштању његовог гријеха.
„Народ, видјевши, каже Господ, Јеванђеље Божје, задиви се и прослави Бога који је дао такву власт људима, овдје се, вјероватно мисли двоструко: на самог Христа Који је постао истински човјек у свему подобан нама људима, по души, по тијелу, по духу људском, све је узео наше осим гријеха, а због гријеха нашег је распет на крст и гријех је наш узнио на крст да би га на њему убио и да би васкрсао из мртвих и ми у Њему нашли покајање и вјеру и Царство небеско, то јесте живот вјечни. То је једна тајна да је у Христу та власт дата људима чудесна да се изгоне демони, да се смрт уништи, да се гријех разори и да може да Христос отпушта гријехе, а та иста власт је продужена у све вијекове, продужена у Цркви Божјој, продужена у Духу Светом; кад је сишао на ону горњицу на Светој Педесетници, онда је Дух Свети прожео Цркву и онда се Црква устројила и служила прву свету службу Божју, свету славу Божју коју смо ми дошли да прославимо“.
„Ову исту Свету Литургију, Свету Евхаристију, Свето Причешће, Свето заједничарење, учешће у живом Богу. Од тада Духом Светим Христос је тај исти Који је отпустио гријехове овом одузетом, којега је исцијелио тјелесно, а теже је отпустити гријехе него исцијелити тјелесне и то Он показује у овом Светом Јеванђељу, тај исти Господ је са нама, овдје присутан, ми се с Њим причешћујемо, ми у Њему живимо, крећемо се и јесмо, као што каже апостол Павле, у Њему је наш живот, у Њему је она свјетлост, радост, милост овог живота. Он треба да прожме све наше односе, сва наша прегнућа, треба да прожме нашу душу и тијело, наш разум, наша осјећања, нашу вољу, читаво људско биће треба да прожме Господа. То је могуће и то је присутно, и то је причасно у Цркви и зато се ми окупљамо у Цркви, зато што је тај Христос ту, међу нама, зато што је од апостола кренуло то апостолско прејемство као што се каже у теологији нашој“, бесједио је Високопреосвећени митрополит Димитрије.
Кад би се, по његовим ријечима, вратили од Владике Методија па уназад кроз историју дошли би до самих Светих апостола, а кроз њих дошли би до Христа Који је положио руке на своје прве ученике и апостоле.
„То је апостолско прејемство и та сила Христова, то Његово рукополагање дан данас је присутно у Цркви Божјој, па ћемо и данас да имамо једно рукоположење том силом Христовом, не неком другом, том силом Духа Светог, том љубављу Бога Оца ми живимо у Цркви, ми смо ту, само ако имамо покајање и ако имамо вјеру. Покајање није понижење човјека. У Херцеговини има једна изрека: Покајање је најљепши цвијет људског поштења, кажу Херцеговци. То је лијепа изрека, то је, заправо вјера у наше небеско достојанство, у наше узвишено достојанство, у наше достојанство које се поклапа са достојанством Сина Божјег, јер је Он наш Прволик“.
„Кад је Бог стварао свијет гледао је у Христа Који ће доћи, јер Богу је све као отворена књига и прошлост, и будућност, и садашњост. Све је Њему пред очима сад и Он је гледао у свог Сина Који ће постати човјек и тако нас је створио, тако каже апостол Павле да је Адам створен по слици небеског човјека, а тај небески човјек је Бог наш, Спаситељ наш Господ Исус Христос. У Њему је спасење и ништа друго није Црква него Он сам живи, дејствујући, пулсирајући живот међу нама. Ми смо тијело Његово, удови Његови. Он је Пастир, ми смо овце, Он је чокот, ми смо лозе, Он је темељ, онај угаони камен у грађевини Цркве, а ми смо грађевина, као што је овај предивни храм Преподобног Симеона Мироточивог којег градите уграђујући се у њега сваки пут кад долазите овдје на свету службу ви настављате да га градите и изграђујете“, навео је митрополит Димитрије.
Без нас овдје, поручио је Митрополит Димитрије, храмови немају смисла.
„У почетку хришћани нису имали храмове, него су они, као што и ми треба да будемо били живи храмови, па су били гоњени, па је онда Црква, храмови кад су се устројили хришћански, они су према овој заједници, у којој смо ми овдје, према свештеницима, према народу Божјем, према дјеци Божјој, они су тако устројени да се у њима служи ова служба, света Литургија и да се ми недељом, празницима, кад год можемо, окупљамо на славу и ту се силе ђаволске уништавају и ми проналазимо силу Божју која је јача и од гријеха, и од смрти, и од ђавола. Ми у Богу налазимо решење благодаћу Његовом за наш живот, за наше проблеме, за наша прегнућа, за оно што нам треба у животу“.
„Таква је била и ученица Христова Света Марија Магдалина. За њу се каже да је равноапостолна, дакле, Дух Свети дише гдје хоће и кад год хоће Он дејствује, а најважније што Духу Светом треба и на шта Он гледа то је срце човјечије, гледа у тајну срца човјечијег, па је изабрао као тринаестог апостола, мада га сликамо на нашим сликама на Педесетници, Матеј некако увијек испадне, а уђе апостол Павле..Павла је Он изабрао као гонитеља Цркве зато што је видио неку тајну у том човјеку, вјероватно да није лицемјеран, да није покварен до краја него просто био је у некој заблуди, гонио је Цркву Божју и онда му се јавља Христос на путу за Дамаск: Зашто ме гониш? А ко си ти Господе? Ја сам Господ Исус Кога ти гониш, каже. Он се поистовјетио са нама, то му каже Господ, Ја сам Црква Божја оних који су повјеровали у Њега, ја у њима живим и ти мене гониш крзо њих“, казао је Митрополит.
Света Марија Магдалина, истакао је он, је жена која је равноапостолна, њу је Дух Свети узео, прије свега, сам Господ Христос док је живјела на земљи, излијечио је од неког страшног искушења.
„Каже се да је имала седам демона, а онда му је постала највјернија ученица, била код крста Његовог, највјероватније, такво је предање, ми сликамо распеће Христово, ту у историји су били Јован Богослов, Мајка Божја и по предању Света Марија Магдалина кад су се сви разбјежали, јунаци, ми мушки, кад су остали без вјере, заправо маловјерни постали и разбјежали се поред крста је стајао Јован Богослов и двије жене, Мајка Божја и Света Марија Магдалина. То је та вјерност, то је то потпуно предавање срца што у женској природи постоји, то неко потпуно давање другоме. Тако, мајчинска љубав је скоро слика, чак су то неки Свети Оци користили, слика оне љубави Божје која никад не одустаје од онога кога је створила и коме је дала благодат и живот, и кога хоће да спаси“.
„Љубав Божја је таква, колико год пута да паднемо, Бог нас чека, али да не рачунамо на ту Божју милосрдност, ту Божју широкогрудност, да не будемо лицемјерни да чекамо да прође живот, па да се изгријешимо, па да се онда покајемо. Неће нам Бог то дати зато што ће онда видјети у срцу нашем неки проблем, неко лукавство, него да се одмах кад видимо тако милостивог Оца да се покајемо, и да Му прибјегнемо под Његове скуте. Тако је прибјегла Марија Магдалина, па је онда, не само била вјерна до краја и до смрти Христове, него је кренула онда у проповјед, дошла до цара Тиберија и кажу да је она први пут рекла оно: Христос Васкрсе. То су њене ријечи, поздравила цара Тиберија тим ријечима и онда вјероватно служила са Јованом Богословом у Ефесу, углавном, била је једна од апостола“.
„Она је раширила вјеру и ми данас у Цркви ти смо људи, такви, тих потенцијала, можемо да будемо равноапостолни и можемо да ширимо јеванђелско сјеме благе вијести у овај свијет. И зато је Црква можда увијек у неком малом рату и непоразуму са властима овог свијета, зато што доноси нешто ново, зато што не прави компромисе и зато се често не поклапа кад овај свијет и државе овог свијета усвоје неке вриједности које се не слажу, не само са Божјим назначењем човјека, него и са основном људском природом, кад се свијет посуноврати онда Црква остане вјерна Јеванђељу и онда остане она со која осољава да се све не поквари, да све не иструне. То је Црква Божја, и отуда судар некад па смо видјели то у светим литијама како се Црква бори, како Дух Свети, кад се ми отворимо и кад јеванђелски служимо Богу, како Он дјелује и чини чуда“.
„Али, наравно, и ти људи на власти треба да погледају живог Бога и да се Њему обрате па ће онда бити прави плод наше вјере, прави плод наших литија, прави плод и Цркве Божје у овом свијету, мада ми не зависимо од тога колико ће бити успјешна, наш историјски пут разних држава јер су државе биле, пролазиле и нестајале а Црква Божја је увијек остајала вјерна свом назначењу, вјерна Јеванђељу, вјерна Господу нашем Исусу Христу и Оцу нашем Који нас љуби. Нека би била срећан ова слава свима вама, нека би био срећан завршетак овог храма који градите, да га градите вјером, надом, љубављу, молитвом, да га градите у љубави према свом духовном оцу Владици Методију, који нас увијек окупља и орадошћује када га сретнемо. Он је човјек радости, и желим и вама да будете људи радости, људи отворених срдаца да у њих лако може да уђе благодат Божја и да онда будемо равни апостолима, равни нашим светим прецима Светом Симеону Преподобном Мироточивом, Светом Сави, Светом Василију, Светом Петру Цетињском, да будемо налик на њих, а ми то можемо јер имамо у потенцијалу то, да будемо свети зато што је наш Бог свет“, закључио је Високопреосвећени Митрополит Димитрије.
У току Литургије, у чин презвитера рукоположен је ђакон Дарко Јовановић и постављен за пароха у Затону.
Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски Димитрије обраћајући се, по отпусту, подсјетио је да се у манастиру Симонопетра налази дио моштију, десна рука Свете Марије Магдалине и по предању, та рука, која се дотакла васкрслог Господа, има топлину.
„Кад је цјеливате као да сте живог човјека цјеливали, топла је још увијек од тог додира васкрсења Христовог. Нека би дао Бог да и наша срца буду таква кад се дотакнемо ове светиње, свете Литургије и ове службе Божје, молитава свештених, нека би дао Бог да ту топлину задржимо и да је носимо кроз сав живот. Мени је срце претопло, прерадосно и презадовољно, имам велику одговорност и част што сам служио на слави ове богомспасаване светосавске Епархије и што ми је Владика Методије повјерио ту част и ту љубав да вам свима служим у овом дивном граду Беранама, који има пуно дјеце, хвала Богу, да су ту са нама и да их Бог благосиља“, рекао је Митрополит Димитрије.
Обратио се Владика Методије, захваливши Митрополиту херцеговачком Димитрију који је и ове године служио Литургију поводом славе Епархије будимљанско-никшићке.
„Резервисали смо га да сваке године за овај дан буде са нама колико год имао обавеза, брига и послова, да изузме мало времена и посвети своју љубав овом дивном граду и овом дивном сабрању и данашњем дану. Сретна нам епархијска слава Марије Магдалене равноапостолне, дивне Светитељке која је свечовјечанску муку мучила, бивајући мучена од својих страсти и демона, као што се мучи, од Адама до данашњег дана, цијели људски род. Некако је у тој њеној личности и страдању осликана судбина цјелокупног рода. Када се дотакла свемогућег Господа и кад је излијечио од свих недуга и ослободио од свих ропстава, која су највећа од гријеха, смрти и ђавола, и кад је осјетила ту истинску, праву слободу не ону привремену, лажну и пролазну, него слободу у своме срцу и кад је у њему настанила самог Господа, онда цијели свој живот није тражила ништа друго од Њега осим да Му буде близу и да Му сљедује и служи“.
„Све жене Мироносице које су све вријеме Његовог проповиједања ишле за Њим биле су потпуно невидљиве, нико их није примјећивао, у тишини свога труда, рада и служења Господу су проводиле све те дане. Ништа се о њиховим житијима не зна јер нису могле да стигну на ред и на прва мјеста од ових који су били знаменити тога времена и заузимали неке важне положаје, имали утицај, моћ и власт, али се за њих сазнало у тренутку када су сви од Христа побјегли, када је Он у мукама издисао у самоћи, онда су оне које су Га у тишини стално пратиле заједно са Његовим љубљеним учеником Јованом, биле ту крај крста са Његовом мајком, тјешећи је у Њеном болу гдје јој је нож и мач проболи срце, гледајући Сина на крсту како издише. Тада се сазнало за Мироносице, а онда је Господ да би нам свима показао шта је цијели смисао и суштина Његовог Јеванђеља и проповједи, није то било да се постигне овај или онај успјех, да се буде ово или оно, него да се служи у жртвеној љубави и цијелог себе дати на службу ближњему, другоме и цијелом свиијету“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Само оне, које су то дубоко осјетиле и разумјеле, остале су, указао је Владика, до последњег Његовог издиханија под крстом, а онда их је Господ наградио тиме да најрадоснију и најљепшу вијест коју је могло да чује људско ухо и цјелокупна творевина – сверадосна вијест Васкрсења, прво се њима јавио и оне су Га прво објавиле.
„Прво је њихово срце испунила радост васкрсења и свјетлост Његовог васкрсења, њихово срце, њихову душу, њихово цијело биће је обасјала благодат Божја васкрсења Христовог. Марија Магдалина је три пута долазила на Христов гроб по предању. Први пут је дошла сама у току ноћи, када је требало бити храбар, прије узласка сунца, у тмуши ноћној, у страшној атмосфери страдања Христовог кад су сви од страха јудејског се разбјежали, она је дошла на Његов гроб и нашла га је отвореног, и видјела у њему само повоје који су били скинути са Христовог тијела и остављени у гробу. Она је онда отрчала да јави Петру и Јовану, апостолима Христовим, они су трчали, знамо из Јеванђеља и као млађи први стигао Јован, али није ушао него је Петар први ушао у гроб и они су се увјерили да су погребни повоји ту и да Христоса нема. Отишли су да јаве другима, а она је остала ту, плачући и ридајући“.
„Али није она дошла да би била прва вјесница васкрсења зато што се то није знало. Кад је ридала на гробу појавио се Христос, а она је мислила да је вртлар и рекла: Гдје је, ако знате, ако сте га ви узели, реците ми гдје је тијело Христово, ја ћу га узети. Он је онда ослови са Марија, то је прво што је васкрсли Христос изговорио и она је у том позиву Христовом и у Његовом гласу Њега препознала, бацивши се пред Његова кољена. Она је отишла и јавила Мироносицама па су и оне дошле на гроб и видјеле бијелог анђела. Дакле, она се три пута повраћала на гроб из љубави према Христу, не из знатижеље да види је ли васкрсао. И дао јој је Бог да она буде прва благовјесница, а послије цијели свој живот, по вазнесењу Христовом, наставила заједно са апостолима да проповједа Христа и Његово јеванђеље и стигла, чак, до Рима. Колико је то незамисливо за наше вријеме да једна Сирија из Магдале дође до Рима и стане пред тадашњег ћесара Риберија, цара васељене коме је донијела црвено јаје и рекла му, први пут од тада па до данашњег дана и краја свијета и вијека ће се то клицати: Христос васкрсе, царе и дала му у црвено обојено јаје као симбол васкрсења“, рекао је Преосвећени владика Методије.
Сви данас сабрани на овој слави призвани смо, поручио је Владика, да њој следујемо, да у жртвеној љубави свецјелосно себе предајемо један другоме, да служимо једни другима у тишини и у миру.
„Да се не хвалимо, не истичемо и не узносимо над другим људима, него у смирењу да служимо једни другима, то је Христос поручио својим проповједањем, то је и показао прањем ногу својим ученицима кад Му је Петар рекао: Нисам ја достојан да ми ти ноге переш. Ово радим да би ви знали шта треба да радите. Ко хоће међу вама да буде први у смислу врлине и духовног узрастања, тај треба да буде слуга свима. То нам је порука данашњег празника. То је љубав која је довела и Митрополита Димитрија да буде овдје заједно са нама и његова спремност да служи и у овој Епархији која је исто његова, јер је све једна иста саборна и апостолска Црква Христова. Бог вас благословио и утврдио у тој љубави Марије Магдалине коју је имала према васкрслом Господу, и воље, спремности, снаге да имамо сви да послужимо онако како је она служила свом љубљеном Господу и цјелокупној Цркви“.
„Рукоположење је увијек диван догађај и употпуњује нашу радост и сабрање, то је рукоположење ђакона Дарка који је постао свештеник и треба да преузме једну од парохија овдје у Епархији. То је за њега велика обавеза да, примивши тако велики чин свештеника и улогу на себе, да служи Литургију и освећује дарове предложене у Тијело и Крв Христову, који се благодаћу Божјом претварају, а тиме не да буде први по части међу осталима над којим је постављен, својим парохијанима и другим народом, него да се угледа на друге свештенике и на Марију Магдалину апостоле и сљедбенике Христове да буде слуга свима и да изграђује заједницу љубави“, навео је Епископ Методије.
Владика је, овом приликом, архитекти Ранку Вуканићу уручио Орден Светог Ђорђа првог степена, највише одликовање Епархије будимљанско-никшићке.
