На празник Светих Сергија и Вакха у недјељу, у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, Литургију је служио јереј Александар Раковић.

Он је у бесједи послије Литургије подсјетио на јеванђелску причу о жени Хананејки, која је имала један значајан разговор са Господом, Који је показао милосрђе, иако она није била од рода јеврејског.

«И  како псалам пјева «добар је Господ свима и свему», Он је Господ свега. Он је све саздао и на самој Литургији то исповиједамо кроз молитву, да ‘све што је приведено из небића у биће приведено је руком Господњом’. И нема много господа него је Један, и нема много богова него је један Бог, који је Господ и Бог свих народа, и свега сазданог, универзума, космоса.. .
Али тај Господ који је дао Своју ријеч и објавио закон Свој и пророштва роду јеврејском, Хтио је да се пред том ријечи,  коју је Он Сам дао, јави праведан. Видимо колико је жена била упорна у молитви и томе треба да се задивимо, јер је од народа који није исповиједао и вјеровао у Господа, у Јахвеа, како су то чинили Јевреји. Она толико упорну молитву приноси да и ученици почињу да посредују ријечима да је напорна, и кажу Господу ‘виче за нама па је отпусти’.

А Господ се враћа на оно своје обећање кроз Пророке и свете списе, да је Он ‘послат само изгубљеним овцама дома Израиљева’. Али жена не одустаје, него истрајава у молитви. И онда они размјењују двије реченице, које су кључне, које могу много да нас науче. Исус Христ каже да ‘није добро узети хљеб од дјеце и бацити га псима’. Тиме се опет ослања на Своју ријеч, Писмо, Пророке и обећања, а зна се ко су Његова дјеца, синови и кћери, ко је Његов народ. Али она и преко тога не одустаје, како каже Свети Григорије Палама, изгледа је 'имала налет Духа Светога', да је поткријепљена њиме, када има толику смјелост у молитви, јер само Духом Светим ми имамо смјелост и слободу у молитви. То је на једном мјесту и Апостол Павле рекао, ‘да молимо Духа да нас научи како да се молимо’. И њу Дух учи да не одустаје, него да тражи, јер милосрђе и љубав Господњу увијек можемо измолити, испросити за оно што нам треба. И тако је и ова жена надахнута Духом Светим рекла Исусу: “Да, али и пси једу од мрвица које падају са столова њихових господара’.

Хљеб је Христос, и Он је овдје за себе рекао да је хљеб, али Он опет, желећи да буде вјеран увјерењу и предању јеврејског народа, да је Он само њима послат, да њима буде Хљеб живота,  говори:  ‘ Није добро узети хљеб од дјеце’.
Али она говори Духом, тако и пророкује да ће и нас запасти која мрва од тога хљеба, да ћемо се и ми, пси, удостојити које мрве небескога хљеба, који силази одозго са Неба и даје нови живот свијету, живот који је вјечни, који је ‘нестарив’, како пјевамо и на самом опијелу, када неког пратимо. И она тако изазива милост Божју. Овдје треба да се задивимо њеној смјелости, упорности, и ово је права молитва, која је упорна, истрајна и која не посустаје», казао је о. Александар, додајући да Господ некада можда ћути на нашу молитву, да види колико смо истрајни, колико нам је јака вјера.

Али са друге стране, казао је о. Александар, видимо и милосрђе Господње, Господа Бога и Творца све творевине, јер Он не може а да не простре милост и на оне људе који су ван изабраног јеврејског рода, и тако овим чудом прекоријева Јевреје,
који су ту присутни у лику Његових ученика, говорећи: 'Немојте да сте скучени и уски, него ова милост коју Ја доносим припада сваком човјеку и сваком створу’. И Господ не може а да не љуби сваког човјека, и да не укаже милост сваком човјеку, и сваком створу, а особито оном људском бићу које је упорно да иште и моли оно што му треба. Нема препреке за милост Господњу, када се срце отвори и покаже потребу за том милошћу. Милост Господња и љубав надилазе сваку препреку. На крају крајева, и тај закон и пророштва, на које се ослањају Јевреји, држећи да су они изабрани род, уче нас да је изнад свега- љубав.
И тако, не можемо Господу оспорити љубав ни према једном створењу, бесједио је о. Александар, посјећајући да је Господ увијек добар, да љуби, милује и дарује нам све што је на спасење.

О. Александар је објаснио да нас на ту и такву вјеру позива Господ.

«Тако нам је учење и вјера Отаца Цркве и на то нас позивају да и ми ту вјеру живимо, и та вјера је кадра да нас успокоји у свим нашим недаћама и мукама, ако се сјетимо да је Господ увијек уз нас и да нас увијек милује, сваким Његовим давањем, дешавањем,  чак и искушењем.

А ако хоћемо да нам је милост Његова очитија, онда треба да се научимо молитви од жене Хананејке, да будемо упорни, да не посустајемо, јер опет, са друге стране, ми смо саздани, а Он је Творац. Ми смо дјеца а Он је Отац и када је то тако не треба да мислимо да је Он милостив да можемо лако да дођемо до Његове милости. Зато нам Господ некада ћути, зато се некада не окреће на нашу молитву,  да упорном молитвом схватимо вриједност и величину Његовог дара, Његове човјекољубља и благодати», бесједио је о. Александар.