Епархијски архијереји
ЕПИСКОПИ:
Неофит (XIII век)
Ђорђе Сп. Радојичић у своме раду о Будимљанским епископима наводи да се у славској стихири једног познатог акатиста Св. Сави спомиње Неофит као први епископ будимљански. Овај рад закључује речима да после епископа будимљанског Николе "немамо спомена ни о једном епископу будимљанском". У време писања овога рада епископ Матеј, из 1552. године, још увек се сматрао епископом будимским услед нетачног читања. Међутим, и Матеј је био епископ будимљански, што доказује да је ова епархија трајала много дуже јер се и касније помињу епископи који су носили титулу будимљанских архијереја.
Јаков (XIII век)
Први помен о овом епископу као првом епископу будимљанском имамо у Пљеваљском синодику православља. О њему се, за сада, ништа друго не зна.
Калиник (XIII век)
У помену будимљанских епископа Калиник се помиње као други по реду епископ будимљански, после Јакова, а пре Теофила. Сем имена, ништа се друго о њему не зна.
Теофил I (1251-1252)
Трећи по реду епископ будимљански Теофил помиње се 1251. и 1252. године. Резидирао је у Ђурђевим Ступовима код Берана, где се између осталог бавио преписивањем књига. Ту у "дому светога великога страстотерпца Христова Георгија" преписивао је Номоканон и остале књиге. Приликом теолошких разговора између патријарха Пајсија и ученог римокатоличког теолога Леонардија, патријарх и његови сарадници "своје знање црпли су они, углавном, из Крмчије, законодавног зборника Православне Цркве, и то, по свој прилици, према рукопису манастира Успенија Богородице у Морачи, преписаном 1613. из Крмчије будимљанског епископа Теофила из године 1252".
Спиридон (XIII век)
Епископ будимљански Спиридон помиње се у Пљеваљском Синодику православља као четврти по реду иза епископа Теофила, а пре епископа Германа. Других података о њему нема.
Герман I (XIII век)
У Пљеваљском Синодику православља даје се списак петорице епископа будимљанских. На петом, последњем, месту помиње се епископ Герман I.
Герман II (1292-1309)
Помиње се у повељи краља Милутина из 1292-1309. године, заједно са архиепископом српским Јевстатијем II. Ђорђе Сп. Радојичић је мишљења да је Герман II шести или седми епископ будимљански. Никола (1318) Никола се помиње као епископ будимљански око 1318. године.
МИТРОПОЛИТИ:
Василије (1532)
Митрополит будимљански Василије помиње се у вези са другим саборним суђењем митрополиту смедеревском Павлу, 1532, као потписник извештаја о суђењу. Из тога излази да је и Будимљанска била једна од оних епархија које су у евиденцију Портине Црквене канцеларије ушле као последица покрета Павла Смедеревског.
Матеј (1552) Митрополит Матеј, са седиштем у Будимљу, заначајном црквеном и културном центру, помиње се 1552. године. Дуго се у историји мислило да се овде ради о митрополиту будимском Матеју и 1552. година узимала се за годину у којој је први пут поменута Будимска епархија и један њен архијереј. По заповести митрополита будимљанског Матеја, дијак Јован "од Никољ-Пазара" преписао је 1552. године Тетраеванђеље.
Макарије I
Макарије II
Генадије (1559)
Према запису у рукопису Храма Светог Николе помиње се 1559. године Генадије као митрополит будимљански.
Сава
Герасим
Григорије
Теофил II (1615)
Јефтимије Пајсије (1639-1654)
Митрополит Пајсије се први пут помиње 1639. године у натпису на зиду Никољске цркве у порти манастира Мораче, а у вези са осигурањем имовинског права овога манастира. С обзиром да је Пећка патријаршија за време патријараха Пајсија и Гаврила била у врло тешком матерјалном положају, Синод српских архијереја у манастиру Морачи одлучио је 1. фебруара 1648. године да се затражи матерјална помоћ од Русије и Рима. Том приликом је митрополит Пајсије био одређен да иде у Рим. Међутим овај пут није остварен. Из истих разлога црквени сабор у Будимљу, 1653. године једногласно је одлучио да Пајсије иде у Рим. Будући да су са овом његовом мисијом били упознати Турци, они га живог одраше 1654. и забранише да се у Будимљу поставља нов митрополит.
Јефрем (1709)
Првог епископа будимског после сеобе, Јефтимија (Поповића), који се после 1695. године више не помиње, наследио је 1700. године Викентије (Поповић), потоњи митрополит карловачки (1713-1725). Међутим, 1709. године помиње се да је "преосвећени митрополит будимски Јефрем купио Житија светих за децембар, јануар и фебруар за своје укрепљење у граду Будиму". Овде се свакако ради о митрополиту будимљанском, а не будимском јер је катедру будимских митрополита у то време заузимао Викентије (Поповић). Житија су вероватно купљена у граду Будиму, али их није купио будимски, већ будимљански митрополит. Све донедавно се митрополит Матеј из 1552. године сматрао првим митрополитом будимским, јер се у записима те године назива "будимским". Међутим, недавно је доказано да се ту радило о митрополиту будимљанском.
Макарије (Ђорђевић) 1947-1955.
Епископ Макарије (у свету Драгутин Ђорђевић) рођен је 25. октобра 1903. године у Коцељеву. Гимназију је завршио у Београду, Богословију у Сремским Карловцима, а Богословски факултет у Београду. Замонашио га је у манастиру Каленићу 1924. године архимандрит Никон (Лазаревић). Рукоположио га је у чин ђакона епископ браничевски Митрофан (Рајић), а у чин презвитера 1925. епископ горњокарловачки Иларион (Зеремски). До избора за епископа био је катихета у Сремској Митровици, духовник казнионе у истом месту, управник Монашке школе у манастиру Дечанима и старешина манастира Раковице. За епископа васпостављене Епархије будимљанско-полимске посвећен је Други дан Духова 1947. године у Саборној београдској цркви. На овој епархији остао је до 1955. године, а тада је прешао у Сремску епархију. Преминуо је 22. марта 1978. године у Новом Саду, а сахрањен је у манастиру Крушедолу.
(Извор: Епископ шумадијски Сава, Српски јерарси, Евро, Београд, 1996.)