На Илиндан освештано земљиште и постављен крст за нови храм

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Светог пророка Илије, у петак 2. августа 2024. године, Свету Архијерејску Литургију, у мјесту Попов до, у Бијелој гори.

Владици је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз учешће вјерног народа, који се сабрао и поводом радосног догађаја најаве градње новог храма на овом локалитету.

Празник Светог пророка Илије сабранима је честитао Владика Методије, рекавши да се народ на овој благословеној Бијелој гори, а у долу који се зове Попов до, од давнина окупљао и Богу се молио.

„Увијек су планине биле мјеста која су призивала на нешто више и узвишеније, на молитву и покајање, на пламену вјеру на коју нас подсјећа данашњи празник и Свети пророк Илија. Он се родио у Тесвиту од Саваха, оца његовог који је гледао кад му се син Илија родио како га ангели у огањ повијају, а пламеном га питају и хране, тиме предсказују његову пламену вјеру и молитву и чуда која је чинио и тај узвишени живот који је овдје, на овом земаљском шару проводио, свједочећи силу Божју истинску и праву, вјеру у Једног и истинитог Бога. Свети Илија је цијелу своју младост у богомислију и молитви провео, често у пустиње повлачећи се и на пуста, ненасељена мјеста да бисе ту могао што присније и ближе с Богом сјединити у молитви“.

„Када је дошло вријеме да се исповједа права вјера,  јер је јеврејски народ био подијељен у његово вријеме у два царства Јудино и Израиљево, Јудино је било само два племена од свих 12 племена Израиљевих, чији је престо био у Јерусалиму, а ово израиљско племе у Самарији му је престоница била и од њих су они Самарићани настали које су Јевреји презирали јер су се мијешали са иноплеменицима и узимали паганску вјеру, мијешали са својим истинским, правим обичајима, које су од праотаца наслиједили. А цар Ахав, који је тим Израиљем владао и његова жена Језавеља, која је Сиријка била, она је из своје прапостојбине донијела обожавање лажних идола, Вала божанства из Сирије и онда су кварили цијели израиљски народ тога времена и у том простору. Свети Илија је свједочио и долазио да народ поучава, да им брани да се клањају Валу и да поштују његове пророке и жреце, које је царица Језавеља довела у великом броју да кваре израиљски народ“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Свети Илија је, благодаћу и милошћу Божјом, по ријечима Владике Методија, правио велика чудеса, исмијавао се са жречевима Валовим који нису могли да запале жртвеник својом молитвом, а он га је својом запалио.

„Онда су дали те је народ побио све те лажне жречеве и поклонике лажног бога Вала. Прогањала га је царица Језавеља, бјежао је, који је чуда чинио и небо за три и по године затварао да капи кише не падне и глад је велика владала али је бјежао испред зла царице Језавеље која га је прогонила јер је он прогонио лажне њене идоле. У Сарепти сидонској, чули смо у светом Јеванђељу, кад је била глад он је сина од удовице из Сарепте васкрснуо, оживио га је, вратио га је поново у овај живот, који је био умро, а њој је дао и благословио да јој се уље и брашно никад не умале ии не нестану, него да јој се умножавају док год је глад у том крају владала. Многа је Свети Илија чудеса учинио, а на крају, исправљајући народ и на праву вјеру изводећи и свог наследника Јелисеја оставио, остављајући му и благодат преко свог плашта који му је оставио док се вазносио у огњеним колима и на огњеним коњима на небо“.

„До дана данашњег, једини од жене рођени, Енох и Илија нису смрти окусили, а по предању треба да дођу пред крај свијета и да опет, као што је Свети Илија свједочио у своје вријеме, да у вријеме антихриста свједочи истинског и правог Бога. Каже се у последњој књизи Откровења да ће да буду убијени њих двојица на улицама великог града и да ће да играју и пјевају људи који буду то урадили од среће, јер ће их пробадати у срце њихове истините ријечи када се то збуде, а онда ће се Господ у свом другом и славном доласку појавити не небу“, поучавао је Епископ Методије.

Навео је да су, приликом доласка на Бијелу гору, видјели да има кућа, кућишта и темеља гдје су људи живјели, а данашњем човјеку је тешко изаћи једном овдје, подружити се, Богу помолити и радовати једни другима.

„ Сва та кућишта су саме мале цркве и манастиришта људи који су имали огромну вјеру и који су сваки дан, као што се и нама даје, сваки дан, да правимо избор да ли ћемо бирати Светог пророка Илију и истиниту вјеру, или Христоса на Кога он указује, о Коме говори, или Његове апостоле, или ћемо бирати Јуду или Кајафу и Ану, оне који су распели Христа или Нерона цара или све оне њихове наследнике који су после прогонили и до дана данашњег прогоне истинску и праву вјеру, истину и правду. Сваки дан се свакоме даје, у сваком дану, и сваком човјеку се даје на избор да бира свакодневно између истине и лажи, правде и неправде, доброте и зла, прво у свом срцу, па онда и у свом окружењу, а та вјера коју су наши преци имали и ова кућишта која су овдје свједоче о тој огромној каменој, стаменој, пламеној вјери, вјери пророка Илије да опстану на овим просторима“.

„Могли су сићи ниже, гдје је питомије, љепше, подношљивији начин живота био, али то је тражило заузврат да изгубе своју душу и да престану да буду оно што су наши преци били, што је био пророк Илија. Пророк Илија је бјежао у планину, а на Хориву је причао са Господом у тихом повјетарцу, али се није одрицао праве вјере кад га је Језавеља гонила. Могао је да стане и да се поклони Валу. Сваки дан сваком човјеку се даје и нуди му се да се поклони некм од лажних богова, да се поклони материјалном, новцу, положају, власти или моћи која му се нуди у овом животу, да тиме закратко поправи свој живот и учини подношљивијим, али ако то уради, Христос је рекао: Шта вриједи човјеку ако цио свијет чак задобије, а души својој науди; боље би било да се тај човјек није ни родио а сваки човјек кад се роди Бог га шаље у овај свијет са повјерењем да ће увијек прави избор изабрати и да ће бити истински, прави Христов сљедбеник, онај који ће ићи путем пророка Илије“, казао је Владика Методије, поручивши:

„Да Бог да свима нама који смо се данас на овом дивном сабору илинданском окупили на овој гори благословеној гдје се увијек народ окупљао, гдје је светиња била и служила се Литургија да нас Господ утврди, наше ноге и стопе на том истинском и правом путу, у ситницама и малим се показујемо, а ко у маломе буде вјеран, Господ је рекао, тај је Његов истински слуга и на многим ће га поставити. Даће нам оно због чега смо се и родили, а то је Царство Његово будуће, ако Бог да“.

Навео је да ће се на мјесту које је отац Петар као парох изабрао, једну главицу, да се постави крст као симбол будућег храма који треба да се гради.

„У њему да се сабирамо иако благодат не бира јесмо ли под куполом, међу зидовима или под овим дивним старим буквама у овој благословеној гори да би нам ниспослао своју благодат и милост. То је добро зног нас да се око изградње тог будућег храма изграђујемо ми међусобно и нашу заједницу утврђујемо и учвршћујемо и своју вјеру ојачавамо и љубав умножавамо и тако своју заједницу црквену јачамо. Зато је добро да се храм гради, да се ту сабирамо, да се построји жртвеник у том храму, најважнији дио храма без кога храм нема никаквог смисла јесте жртвеник, Часна трпеза на ком се служи света Литургија. То је смисао храма, а не његова архитектура, крстови, куполе, звоници, зидови, његова величина или материјал од којег је он изграђен. Сваки је једнако вриједан и бесцен благо, предрагоцјен. Који има у себи Часну трпезу, Свети жртвеник на коме се хљеб и вино, оно што ми предлажемо као дарове предложене, дајемо и приносимо Богу, а што представља цјелокупну творевину, све што је Господ створио и видљиво и невидљиво и приносимо Њему на дар и Он то освештава и говоримо: Ово је твоје од твојих, који смо ми, теби приносимо ради свих и због свега и за цијели свијет“.

„То је нешто најљепше и то је веће чудо од стварања свијета, света Литургија, јер се на светој Литургији та материја коју ми приносимо хљеб и вино претварају у Тијло и Крв Христову, причешћујући се Њима себе обожујемо и то смисао. Зато је сваки храм предрагоцјен и бесцен благо без обзира какву он имао земаљску процјену његове вриједности. Срећна вам слава, Бог вас благословио! Сад ћемо поћи да тај крст поставимо и освештамо као залог за будуће дане, и један храм који треба, ако Бог да, да се ту построји а ми смо увијек као српски народ се окупљали око светиње која нас је обједињавала без обзира што је овдје нека невидљива, како је називају, граница нико не зна ни гдје је. Овдје смо се на ово брдо попели, а има у Парешком долу, ту смо Владика Димитрије и ја, прошле године, освештавали обновљену цркву кроз коју, по сред ње пролази та административна линија, граница, како је називају. Наравно, црква је ту постојала и прије те границе, а они наши душмани и окупатори који су вјековима овај народ овдје газили и експлоатисали ове просторе су намјерно, по сред цркве поставили границу да би ту расцијепили оно што једино не могу да побиједе и што једино овај народ даје му снагу да опстане на овим просторима и да се сабере“.

„Зато је српски симбол крст са четири оцила. Нису се Срби око нечег другог окупили, па остали него око крста, а онда ставили четири оцила да нас само слога око крста и сабрање може спасити и ево нас и до дана данашњег. И та црква, коју смо у Парешком долу освештали она је потрла те границе, јер границе могу да буду само у главама и у срцима људи а овдје на овом спољашњем терену не представљају ништа док се ми будемо око светиње и око цркве, као што смо се данас, скупљали, сабирали и држали на окупу. Зато жемо сад, ако Бог да, ставити крст и освештати и да овдје ову границу за коју одавно не знамо гдје је и тиме потремо“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.

Након Литургије, Преосвећени владика је освештао земљиште и часни крст на мјесту гдје ће се градити нова црква, посвећена Светом пророку Илији.

Заједничарење је настављено уз трпезу љубави и пригодан програм у којем су учествовали чланови Удружења гусала и епских пјесника „Бијела гора“.