Митрополит Теодосије и Епископ Методије богослужили на Преображењском сабору на Жабљаку
Поводом храмовне славе Саборне цркве и славе града Жабљака, на празник Преображења Господњег, у понедељак 19. августа, Свету Архијерејску Литургију служили су: Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит рашко-призренски Г. Теодосије и Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки Методије, уз саслужење изабраног Епископа диоклијског архимандрита Пајсија и више свештеника и свештеномонаха Српске Православне Цркве, а у литургијском сабрању учествовао је бројни вјерни народ, представници Општине Жабљак и других црногорских општина.
Изабрани Епископ диоклијски, архимандрит Пајсије у литургијској проповједи након читања Јеванђеља рекао је да је, како каже Јеванђеље, у оно вријеме глас Божји позвао тројицу Светих апостола: Петра, Јакова и Јована, издвојивши их од остале Дванаесторице и из броја ширих ученика Христових и од свог другог народа Божјег, како би били свједоци и очевици овог догађаја који Црква Божја данас слави.
„На Преображење Господње које се десило тада Христос, како уче Свети Оци није претрпио никакву промјену, него је, будући савршени Бог од вјечности и поставши у времену човјек, само показао људима дио славе Божје. Како јеванђелист описује да је блистање Његове одјеће било тако јако да су присутни ученици попадали на земљу, не могући гледати у славу Божју. И, заиста, Христос се није преобразио да би само показао славу Божју, да покаже људима колико је много већа слава Божја од славе коју ми познајемо, него је то био знак да ће Христос цијели свијет, цијелу васељену, цијелу творевину да преобрази. И са правом се каже да Христос преображава, јер ми сами не можемо учинити ништа, али има нешто што се и од нас тражи. Да је истинито то да ће Христос цијелу васељену да преобрази показује то да се Он рађа, не да би показао своје смирење, него да би нас наново родио. Исто тако, васкрсава не да покаже божанску моћ и силу, него да васкрсне нас. Исто тако се преображава како би нас све преобразио, никога погубио него свакоме подарио вјечни живот и да буде наследник оног Божјег обећања и Божјег царства“.
„Да Христово Преображење и Христова сила већ дјелује и преображава свијет показује и ово мјесто и цијели дурмиторски крај који Христос преображава, преображава Његов Дух и преображава дух овог народа. Тако је некада овдје био скроман храм у којем су се, више од вијек и по, приносиле молитве и ова црквена звона и мирис тамјана освећивала ове горе и ливаде. Тим трудом и молитвама и трудом данашњег свештеника и оних који су раније били, Бог је услишио њихове молитве, па и овај храм, богато и лијепо украшен. И не само тако, него засијао још један нови у срцу самог града Жабљака. Није то случајно, јер је народ овог краја многа мјеста крштавао именом Светог Саве и тиме показивао да од давнина тог великог нашег Светитеља носи у срцу и зато се у срцу цијелог дурмиторског краја гради нови храм и баш због тога се посвећује Светом Оцу нашем и духовном вођи“, казао је Владика Пајсије, додавши да Преображење Божје, иако је то Божје дјело, захтијева од нас труд.
„Тај труд упоређујемо са пењањем ових Светих ученика на Гору Тавор. Како су они улагали свој труд, како су подносили жегу дневну да би се попели на високу гору, видјели славу Божју, тако се од нас тражи да принесемо труд, да принесемо молитве и Бог ће услишити наше молитве и погледати на наш труд и преобразити нас да будемо једнаки, да будемо ближе ономе лику божанском, лику за који је човјек био створен. У име нашег Митрополита Јоаникија, у име братства Цетињског манастира и у своје лично име најсрдачније вам честитам данашњи сабор и празник и, ако Бог да, у добром здрављу се сретамо и славимо име Божје“, поручио је изабрани Епископ диоклијски Пајсије.
Потом је услиједила традиционална Преображењска свенародна литија кроз Жабљак, коју су предводили Митрополит рашко-призренски Г. Теодосије и Епископ будимљанско-никшићки Методије и изабрани Епископ диоклијски Пајсије са свештенством уз пјевање тропара и читање светог Јеванђеља.
Данашњи празник и славу града употпунио је, доносећи велику радост, чин освећења звона и крста, које су освештали Митрополит Теодосије и Епископ Методије. Прелијепо крсно знамење постављено је на нови храм, посвећен Светом Сави, који се подиже у центру Жабљака.
Празник Христовог Преображења сабранима је честитао је Високопреосвећени Митрополит Теодосије, који је казао да су их љубав Христова и данашњи празник сабрали овдје, на „овој нашој гори Тавор“ да се Господу помоле и да Њега прославе, Који се пред својим ученицима и апостолима преобразио у слави.
„Тиме је непосредно, пред Његово спасоносно страдање, показао славу своју, показао својим ученицима да је Он Син Божји оваплоћени, Месија и Спаситељ. Данашњи дан јесте радост за све нас овдје окупљене. Прославили смо данашњи празник, а, ево, само годину дана после освећења темеља новог храма, овдје, на овој Светој Гори нашој, Дурмитору, у Жабљаку, посвећен храм првом Архиепископу српском Светом Сави, данас смо освештали крст и звона новог храма. Овај храм, који подижемо у славу Божју, и Светог Саве јесте израз наше љубави према Богу, Цркви Божјој, јесте доказ слоге и јединства, оно што нам је најпотребније у времену у коме живимо“.
„Некада је цар Давид желио да подигне храм Господу Сведржитељу, Господу Саваоту, а његов син Соломон се удостојио и подигли су прелијепи храм у коме је обитавала слава Божја и тај први храм који су Јевреји подигли Богу своме јесте образ свих храмова које подижемо у славу Божју. Благодарни смо Богу што је нас удостојио да у овом времену тешком за све хришћане у свијету, не само овдје него и у другим земљама, и тамо одакле ми долазимо, на Косову и Метохији, гдје је велики подвиг и дар Божји данас сачувати вјеру у Господа распетог и васкрслог. Овај храм нас подиже, учвршћује, освећује да на првом мјесту ми будемо храм Бога живога, јер Господ највише жели да обитава у живом храму, у нашем срцу, у нашим душама. Да Му ми приправимо ту мјесто за Његово обитавање. А овај храм који смо овдје подигли, у славу Божју и Светог Саве, јесте дјело свих вас. Као никада раније удружени у љубави Божјој, јединствени, на најљепшем мјесту у овом граду, на овој гори, подиже се храм Светом Сави, поштованом од вајкада“, навео је Митрополит Теодосије.
Додао је да многа мјеста у дурмиторском крају носе његово име, Савина вода, Савин кук, а сада и храм Светог Саве у коме ће вјерни народ, по ријечима Високопреосвећеног Митрополита, показати да је Тијело Христово, Црква Божја, једно биће Божје.
„Владико Методије, сва љубав твојих претходника, на првом мјесту блаженог спомена Митрополита Амфилохија и нашег доброг Митрополита Јоаникија и сада нашег Владике Методија, показује се овдје данас, када смо сви овдје сабрани, њихова љубав и наша љубав производи ово Божје дјело, дар Божји да се овај храм подиже, да ниче као најслађи, најљепши плод наше љубави. Зато се са радошћу овдје сабирамо и долазимо и даће Бог да овај храм завршимо у славу Божју и Светог Саве и да он буде залог да ћемо сачувати нашу вјеру православну и наше Светосавље, да се нећемо никада одрећи оних највећих вриједности за које су наши преци крв своју пролили и животе дали, да ћемо и ми бити достојни синови овог мјеста, ове земље и да ћемо моћи, не само сачувати наслеђено, него и сами надомјестити оно што недостаје и градити храмове за будућа покољења“, поручио је Високопреосвећени Митрополит рашко-призренски Теодосије.
Обратио предсједник за изградњу храма Светог Саве на Жабљаку Мираш Вуковић, поздравивши присутне ријечима добродошлице и благодарности.
„Задовољство ми је и част да вас поздравим у својству предсједника Одбора за изградњу Саборног храма у Жабљаку, изразим вам добродошлицу и захвалност што присуствујете овом изузетном догађају освећења крстова и звона, изливених за потребе Саборног храма Светог Саве. Користим прилику да руководству и грађанима Општине Жабљак честитам свето Преображење, славу Општине Жабљак које наша Црква обиљежава и као љетње Богојављење. Прије више од годину дана на овом мјесту са Митрополитом црногорско-приморским Јоаникијем, епископима, свештенством, монаштвом и вјерним народом присуствовали смо освећењу темеља и одмах започели са радовима на подизању храма. Радови су текли предвиђеном динамиком, захваљујући прилозима институција, друштвено одговорних компанија, вјерног народа и посебно одговорним и предузимљивим односом Одбора за изградњу храма, извођача радова, архитекте, аутора пројекта храма и стручног надзора. Синхронизована и прегалачка активност допринјела је да се за релативно кратак период изведу обимни радови“.
„Дурмиторци и њихови пријатељи још једном су доказали да су увијек спремни на подвижничка дјела, којима је обиљежена наша историја, традиција и континуитет нашег трајања. Данас смо у прилици да као и наши преци прије 150 година, подижући Саборну цркву светог Преображења у Жабљаку, присуствујемо и свједочимо освећењу крстова и звона нашег Храма. Од ранохришћанских времена крст је симбол црквености и саборности, који симболизује побједу живота над смрћу. Историјат симболике звона у историјским епохама имало је различита значења и функцију. Позивали су вјернике на богослужења, пратила обреде, обнародовала благдане, оплакивала смрт. Вјерујемо да ћемо кроз крст који данас подижемо утврдити нашу вјеру и бити истрајни у љубави према Створитељу и ближњем свом, а да ће звона кроз вјекове позивати Дурмиторце на најљепша сабрања како би, уз Божју помоћ, остварили духовни и тјелесни напредак. Одбор дугује захвалност свима који су до сада помогли у подизању светиње која ће нас у будућности братски сабирати, мирити и под чијим ћемо се сводовима Богу молити. Подизање богомоље одужујемо дуг према прецима и потомцима, према средини у којој смо рођени, дарујемо јој монументалну грађевину по којој ће бити препозната. Свака урбана средина непотпуна је и недовршена ако у својој садржини нема здање које смо на путу да подигнемо. Није случајно да чин освећења крстова и звона обављамо на Преображење, када су на исти дан 1862. године наши преци на Шаранцима гинули да не би на кољенима живјели. На овај велики празник 1875. године је освећена наша Саборна црква Преображења Господњег на Жабљаку. На исти дан 2002. године је на улицама нашег града организована прва литија која је постала традиционална и од тада је овај празник слава нашег града“, навео је Вуковић.
Празнична литија вјерног народа уз молитвени ход вратила се ка Саборној цркви, гдје је данашњи велики празник честитао и Епископ Методије, напоменувши да се у овом храму вјерни народ вјековима сабирао.
„Хвала Богу што нам је дошао Жабљачанин и Дурмиторац Митрополит рашко-призренски Теодосије, стално је долазио, долази и долазиће, ако Бог да. Ова свјетлост таворска преобразила је овај крај. Шест епископа је у Сабору Српске Цркве који су поријеклом из дурмиторског краја, а најновија радост и благодат новоизабрани и наречени Пајсије Архимандрит Ђерковић, ако Бог да, хиротонисаће се 22. септембра ове године у Саборном храму Светог Саве у Београду“.
„Када је Господ, осам дана пред Преображење, повео далеко своје ученике од Јудеја да их извуче од страха јудејског и да их онда у Кесарији Филиповој пита: Шта кажу људи ко сам ја, а они Му кажу ово, кажу оно. Он каже: Добро шта људи кажу, али шта ви кажете, шта ви мислите ко сам ја. Онда Петар као првоврховни зато што Га је први исповједио као Сина Божјег: Ти си Христос, Помазаник Божји, Син Бога живога, а каже му, са одобравањем Господ: Добро си и право то рекао, Петре, Симоне Јонин, али није ти то природа људска и тијело и крв рекли, него ти је то открио Отац мој који је на небесима. Све што је Господ говорио говорио је о духовном сродству, не о крви и тијелу, не о биологији и генетици, говорио је о небеском граду и небеском царству, о духовном животу. Кад су Му долазили Мајка и браћа, па не могу од гужве да Му приђу кад је проповједао, а овај народ каже: Ту ти је мајка, браћа су ти ту, не могу да приђу, а Он каже: Моја мајка и моја браћа су они који слушају ријеч Божју и творе је“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Није се Он, по ријечима Преосвећеног владике Методија, њих одрицао, али је, увијек, наглашавао, као и оној жени која је послије чуда исцјељења нијемог и избављења од бијеса, који је у њему пребивао демонизованог човјека; жена која је видјела чудо које се никад није десило уисторији људског рода, рекла је: Благо утроби која те је родила и дојкама које си сисао.
„Он њој каже: Није само блажена Она по томе што ме је родила, него је блажена што је слушала и што твори ријеч Божју. Његова мајка није блажена што је Њега родила него је Њега родила зато што је блажена. То је цијела истина и прича коју Господ све своје вријеме, овдје проповједајући на земљи говори роду људском. Митрополит Амфилохије блажене успомене сваке године је овдје долазио, кад никог није било и као јеромонах, и као банатски Епископ, и као Митрополит, па је говорио сваке године исту причу о Ави Јустину и догађају кад је путовао возом, а један официр ЈНА, комуниста га је провоцирао и говорио: Шта је та ваша вјера? Ја сам Србин и без ње, родио сам се у Србији, храни ме српска земља и ја сам Србин, а он му је онда одговорио: Јесте, и овај во, којег су видјели на пашњаку кроз прозор купеа, и њега је во који се родио у Србији и крава отелила, и пасе траву која је у Србији, али опет није Србин и нема везе са српским прецима својим“.
„Без духовног сродства нема ништа. Онда је опет говорио народу блажене успомене Митрополит Амфилохије: Знале су планинке у овим планинама и својим колибама кад су купиле мрс, скоруп и сир да су морале да га осоле, иначе ће да се убазди и поквари, а та со је благодат Духа Светог којом треба да се осоли свака душа човјечија. То је стално говорио и стално говорио о небеском очинству и небеској храни, духовном сродству које ће јединода нам очува оно што су чували, за шта су се борили наши славни преци који су овдје живјели“, нагласио је Владика.
Подсјетио је на вријеме одбране светиња у Црној Гори, када је вјерни народ Жабљака са Симићевићем који је крст носио, по мећавама у литијама да иде, кад је, како је казао, пријетило страшно ропство.
„А сад гледамо хоће ли нас која кап кише погодити када у оваквом стању и препороду овог града учествујемо. Никада и нигдје и ниједно мјесто у овој благословеној земљи, ни на једном се није та сила и свјетлост преображења пројавила као овдје, а знам да је то Митрополиту Амфилохију највише било стало. Зато је сваке године овдје долазио. Погледајте данас, нема више петокрака, данас су крстови засијали златни над овим градом после 150 година поново да благосиљају и петокраке и крстове, али без крста нема ни петокраке, ничега без крста нема. То су наши стари знали. Никакве жртве, ни борбе нема без смисла дубоког нашег постојања, због чега то што радимо радимо“.
„Кад сам долазио овдје, пролазим кроз једно село прије Жабљака, писало је у том селу ћирилицом Наше село, на једном објекту угоститељском. Промјеном да ли власника, али сигурно промјеном духа, пише сад Моје село и то латиницом. Ја се сјетим да је народ говорио: Од ријечи наше ђаволи се плаше, а од ријечи моје ђаволи се гоје. Та индивидуалност, себичност, самодовољност дошла је са латиницом са запада, онда смо то увели у своје животе и отуђили се једни од других. Они цупкају сами и ђускају, како веле, а ми играмо у колу, држимо се саборно за руке. И зато је увијек било наше, никад моје јер ја немам смисла без саборности и без свих вас овдје окупљених, нити ико од вас појединачно без саборности и заједништва“, поручио је Епископ Методије.
Зато латиница сама по себи, нагласио је Владика, није зло, али пројављује нови дух који је стран овом простору.
„То се пројавило кроз тај безазлени натпис гдје је наше писало ћирилицом некад, а моје сад пише латиницом. То су вам велики знаци и опомене, али смо добрим, ако Бог да, путем кренули трудом и молитвама Митрополита Амфилохија и Владике сад Митрополита Јоаникија и свих оних славних предака, витезова духа, који су се уложили и дали на овом простору да ми данас можемо поново, и опет ћемо, ако Бог да, славимо свето Преображење и саборујемо. Хвала, још једном, Митрополиту, хвала свим оцима из рашко-призренске и ђацима Призренске богословије који су дошли, хвала свим народним првацима, који се братиме, а браћа су, општина херцеговачких и овдашњих и старохерцеговачких. Потврђују оно братство, саборност и слогу наших славних предака“, казао је Владика Методије, поручујући:
„Живјели, Бог вас благословио, сада сви без остатка морамо ићи заједно на трпезу љубави која је продужетак Литургије, да се мало видимо, загрлимо и обрадујемо једни другима“.
Освештан је и преломљен славски колач. Освештано је и благосиљано грожђе, које је дијељено народу.
Саборовање је настављено уз трпезу љубави, а одржан је и културно-умјетнички програм код Парохијског дома.
