О Његошевој капели која се не подиже рукама свих, него срцима вјерних

Питање обнове Његошеве капеле није ни архитектонско, ни културолошко, а најмање је политичко питање. Оно је питање завјета. А завјет, по природи ствари, није ствар договора, преговора, консензуса и „инклузивности“. Завјет је ствар вјерности. Зато је дубоко проблематична, а у суштини и опасна, идеја која се све чешће подмеће јавности – да Његошеву капелу треба да „граде сви у Црној Гори“. Под тим „сви“, неки нови тумачи стварности подразумијевају и оне који су Његоша деценијама понижавали, и оне који су му завјет газили, и оне који су се радовали рушењу капеле, и оне који су се клањали Мештровићевом маузолеју као симболу обезглављеног Ловћена.

Када је рушена Његошева капела, није рушен „објекат“. Рушен је смисао. Рушена је веза између Светог Петра Цетињског и његовог највећег духовног чеда. Рушен је континуитет Црне Горе као православне, српске, светосавске земље. Рушена је она вертикала која је Црну Гору држала усправном и у временима турског ропства, и у временима аустријске окупације, и у временима комунистичке страховладе. Зато данас није могуће, нити је часно, правити моралну симетрију између оних који су капелу носили у срцу и оних који су је гледали као сметњу.

Посебно је лукава теза да је Његош „изнад српства“, „изнад вјере“, „изнад идентитета“, те да зато сви имају једнако право на његов завјет. Та теза није нова – она је само софистициранија верзија старе комунистичке лажи. Због тога постоје ствари које се не граде договором, дјела која се не рађају из компромиса и завјети који не припадају свима, него само онима који су им остали вјерни. Његошева капела је управо то – завјет. Нити је симбол, нити културна баштина, а најмање архитектонско питање, него свети аманет који је један владика оставио пред Богом, свом народу и вјечности. Петар Други није био апстрактни хуманиста, нити некаква предмодерна верзија грађанског космополите. Он је био владика Српске православне цркве, духовни насљедник Светог Петра Цетињског, српски пјесник и владар који је своју државу и свој народ разумио кроз призму православне вјере и косовског завјета. Зато сваки покушај да се тај завјет „подијели“, „инклузивно протумачи“ или претвори у општенародни пројекат без јасног духовног темеља, није ништа друго до поновно скрнављење Ловћена, само овога пута у бијелим рукавицама.

Када је Његошева капела рушена, није рушена у име „свих“. Рушена је у име једне идеологије која је мрзјела Бога, народ и његово памћење. Рушена је уз аплаузе оних који су вјеровали да ће, уклањањем крста са Ловћена, уклонити и саму душу Црне Горе. И тада – као и сада – постојала је јасна линија раздвајања. На једној страни били су они који су ћутке носили бол, али нису одступили од вјере. На другој они који су тапшали, писали о „ослобођењу од митова“, славили маузолеј као тријумф над „мрачним прошлостима“.

И данас нам се нуди иста подвала, да сви заједно градимо оно што нису сви заједно рушили. А то је много опасна идеја. Хоће Његоша да нам представе као неку врсту „надидентитетске фигуре“, погодне да под један кров окупи и српство и антисрпство, и вјеру и богоборство, и завјет и његове рушитеље. Тако нам неки планирају помирење, а то је ништа друго до теолошка и историјска превара.

Његош није био пјесник без народа, нити је владао без вјере, него је био владика Српске православне цркве и достојни наследник Светог Саве који је на Црну Гору ставио часни Крст. Он је био духовни наследник Светог Петра Цетињског, стуб српске православне традиције у Црној Гори, човјек који је знао да се народ не чува декларацијама, него жртвом и молитвом.

Ко је год покушавао, а такви су бројни, да Његоша „ослободи“ од српства, тај га је у ствари пљачкао. Зато мора бити јасно и без увијања се мора рећи – Његошеву капелу не могу подизати сви.

Његошева капела није инфраструктурни пројекат. Она се не може градити средствима идеолошки разнобојне масе, нити молитвама које нису молитве. Не могу је подизати они који су српство криминализовали, који су га државном репресијом сатирали, који су православну вјеру прогласили „ретроградном“, а цркву непријатељем државе. Нити је могу подизати они који су се више пута залијетали на кивот Светог Петра Цетињског, као коријен из којег је Петар Други изникао.

Не могу је подизати ни они који су се одрекли прађедовске вјере и тиме се сами искључили из завјетног континуитета. Капелу могу подизати само достојни. А достојни су они који су је подигли у својим домовима прије него што су и видјели Ловћен, они који су је носили у срцу док су гледали у маузолеј и они који се Његоша нису одрицали ни онда када је то значило бити презрен, понижен, гурнут на маргину.

Ловћен није празан ванурбанистички простор на који се уписују нове идеологије. Он је већ исписан – крстом, молитвом и завјетом. Зато он не чека „широку друштвену коалицију“. Он чека покајање и вјерност. Због тога Његошев завјет неће испунити они који су га се сјетили тек кад им је затребао као политичка алатка или идентитетски компромис. Испуниће га они који су га сачували онда када је био прогнан. И ако се капела једном обнови, а хоће, она ће бити обновљена не гласом већине, нити договором идеолога, него рукама и молитвама оних који никада нису издали.

Све друго не би била Његошева капела, него још један маузолеј, још ружнији од онога што је поперен на Ловћен.

Зато Ловћен данас не чека „све“, само оне вјерне Светосавској цркви, историји, својим прецима и Његошу.

Владимир Вуковић