Свети Василије (Велики) је у својим списима на најпроницљивији начин представио однос времена и живота. Његово учење, које је дубоко утицало на потоњу теологију и мисао, остаје и данас изузетно актуелно. Истина, овај велики кападокијски јерарх није написао ниједно систематско дјело о овој теми. Међутим, тумачећи Свето писмо, посебно „Шестоднев” Старог завјета, али и одбацујући Евномијеву јерес у вези са Христовом Личношћу, много пута се осврнуо на вријеме и теме везане за њега. Вријеме обично дијелимо на три дијела: прошлост, садашњост и будућност. Међутим, ова трострука подјела, чини се, нема неку објективну суштину. Заиста, ако желимо да непристрасно одредимо садашњост, установићемо да она није ништа више од раздвајајућег одјељка између прошлости и будућности. Тако, трострука подјела времена аутоматски постаје двострука. Због тога и Аристотел говори само о двије димензије времена, прошлости и будућности: (...) ,,а код времена једно је било, а друго ће тек бити… To-сaдa ниje дeo jeр дeo представља меру, и целина се мора сaстojaти из делова, a време се изгледа не састоји од тих-сада”. 

Наравно, ово становиште се чини чисто теоријским, јер није могуће да постоји стварно вријеме без тог-сада, односно садашњости. Па ипак, садашњост се не може схватити као временско трајање, јер, у том случају, неизбјежно мора да има прошлост и будућност. Због тога можемо рећи да садашњост није вријеме, већ бесконачни или онај недјељиви тренутак којим се прошлост одваја од будућности. А тај тренутак садашњости, иако је једино стварно постојећи, бива несхватљив, јер се аутоматски повлачи у прошлост.

И док је садашњост незамислив и пролазан тренутак, прошлост и будућност, такође, не припадају човјеку. Прошлост је изгубљена, а будућност нам није на располагању. „Или можда то време”, вели Свети Василије Велики, „није оно време чија је прошлост ишчезла, будућност се још није појавила, а садашњост измиче чувствима и пре но што буде спозната”.  Међутим, човјек не доживљава вријеме као појединачне тренутке, већ као шире трајање које чини његову садашњост и обухвата прошлост и будућност. Сјећањем и очекивањем он надилази сваки тренутак, и живи садашњост као синтезу и надилажење прошлости и будућности. Тиме се садашњост човјековог живота представља као трансценденција времена и упућује на вјечност. Због тога је старогрчка митологија времену дала трансценденталне димензије и видјела га персонификованим у богу Крону, који је уништио властиту дјецу. Према Василију Великом вријеме је „интервал који се сапротеже структури космоса”.  Простор је овдје временски појам са квалитативним или тачније етичким значењем. Он означава период садашњег живота, који је супротан будућем; период промјенљивости и опасности, насупрот постојаности и сигурности вјечности. И управо је из тог разлога ово једини период човјекове припреме за вјечно блаженство.  Тиме, вријеме постаје „час”, односно, прилика за стицање вјечности или, како пише Старац Софроније, „мјесто” сусрета са Богом и Његовом вјечношћу.

Вријеме је органски повезано са простором и без њега се не може разумјети. Они су створени тренутачно. То значи да су вријеме и простор створени безвремено, Божијом вољом. На тај начин Василије Велики тумачи: „у почетку створи Бог небо и земљу”.  Као што, примјећује он, почетак пута још није пут и почетак куће није кућа, тако ни почетак времена није вријеме или дио времена. Ако би неко устврдио да је и почетак вријеме, требало би да је у стању да га подијели на почетак, средину и крај, што је немогуће.  У свом праволинијском току вријеме садржи непрекидне временске циклусе који одражавају вјечност. Тиме ток времена поприма спирални облик који указује на вјечност. Штавише, проток времена је прирођен свијету и стварима свијета; стално их прати, без прекида.

Вријеме се преплиће са животом и усмјерава га ка смрти. Као што се путници на броду возе ка луци, чак и ако спавају и ништа не примјећују, тако се и људи, са протоком времена, природно крећу према крају властитих живота: „Ти спаваш и време ти бежи. Будан си, a твoja мисао je нечим заокупљена? Meђутим, живот се истовремено троши, иако то измиче нашим чувствима. Сви ми, људи, трчимо по нeкoj арени и сваки од нас жури свом циљу.… поред свега пролазиш, све oстaje иза тебе.…Такав је живот. У њему нема трајних задовољстава, нити дуготрајних јадиковки. Taj пут ниje твoje власништво, као што ни садашњост ниje твoja.” 

Нечији узраст није ништа друго до вријеме његовог живота које је прошло и изгубљено. Радујемо се, вели Василије Велики, што одрастамо и додајемо године нашој животној доби, као да нешто стичемо. И сматрамо срећном околношћу када неко од дјетета постане човјек, а од човјека старац. Заборављамо, међутим, да сваки пут губимо од живота онолико колико смо проживјели; и немамо осјећај да је наш живот потрошен, упркос томе што га увијек мјеримо оним његовим дијелом који је прошао и који је изгубљен.

Не размишљајући, најчешће, о неумољивом присуству времена, човјек је равнодушан према свом постојању, или га чак одваја од себе и објективизује. Свако нпр. говори о временитости човјека, и подразумијева је као објективну чињеницу која није непосредно везана за њега самог. Олако помисли да се његово окружење може промијенити или да ће други једнога дана престати да постоје, али ријетко када помисли да ће се и њему то неизбјежно догодити. Навикао је да каже како све пролази и пропада, али сматра – као да је готово само по себи разумљиво – да ће он бити ту да утврди њихову пропадљивост и пролазност.

Објективизација често ствара озбиљне заблуде. Нарочито објективизација времена мијења смисао живота и доводи до пометње и самообмане. За човјека, вријеме није једноставан објективни процес, већ најдубља егзистенцијална стварност. Штавише, вријеме се не односи толико на објекте колико на наше лично постојање. Због тога, једино егзистенцијално искуство ослобађа човјека од обмане коју ствара његова објективизација. Такође, правилно постављање унутар времена садржи основну претпоставку за правилно суочавање са животом и примјерно дјелање у свијету.

Друга основна заблуда која се тиче начина доживљавања времена је следећа: Човјек обично заборавља смисао властитог живота у садашњости и тражи га у стално ишчекиваној будућности. Незадовољан оним што има у садашњости, он настоји да се храни надама из будућности. „Тако се уистину одвија читав људски живот, незадовољан оним што је било и хранећи се не толико прошлошћу, колико будућношћу“.  Зато, човјек дјела и креће се у свијету као да ће живјети вјечно. Свој земаљски живот обично завршава, остајући у фази припреме за будућност. Тиме, будућност постаје човјеку тиранин, док се садашњост претвара у обично средство за постизање његових будућих циљева и тежњи; садашњост се напросто третира као мост који води у будућност. Управо због тога што је човјеков живот садашњост, а не будућност, дешава се да он непрестано иде мостом, а да никада не стигне до циља. Ова појава добила је акутнији облик крајем двадесетог вијека са брзим развојем науке, а нарочито информационе технологије. Човјек се суочио са космогонијском еволуцијом, која превазилази његову машту и појачава његова очекивања од будућности. Глобална комуникациона мрежа, својом неограниченом прилагодљивошћу унутар простора, олакшава комуникацију и човјекове трансакције, док истовремено растаче његов душевни мир и лични живот. Већ се говори о новој болести, синдрому информационог замора, која настаје услед преоптерећености ума информацијама. И док се исцрпљује информацијама, човјек осиромашује стварно образовање, повећава анксиозност и умањује властите способности за концентрацију, памћење и доношење одлука. 

Оно што смо до сада споменули о времену и нашем животу у њему, открива нам низ противрјечности:
а) Наш живот у времену, иако (вријеме) њиме господари, истовремено открива и могућност његовог надилажења;
б) вријеме које живимо, иако се јавља као мјера нашег живота, истовремено је и мјера нашег уништења;
г) иако знамо да је вријеме мјерило нашег нестанка, избјегавамо да признамо његове посљедице за нас, али их зато препознајемо код других или у свом окружењу, гдје изнова констатујемо њихову објективну верификацију и
д) коначно, док је оно у чему живимо увијек садашњост, ми свјесно његујемо временску непролазност, помјерајући своје интересовање ка будућности која је почела да бива хаотична.

Василије Велики, као тумач хришћанског погледа на вријеме, указујући на ове противрјечности, открива нам једну нову перспективу која води њиховој стваралачкој синтези и надилажењу. Ту нову перспективу, коју није могла да изгради грчка философија или људска мисао уопште, нуди Црква; али не као овоземаљска друштвена стварност, него Црква као тијело Христово, „Који јесте и Који бјеше и Који долази”;  као Његово Тијело које сачињава димензије времена и прима их као личност у вјечном „сада“ Његовог присуства.  Унутар цркве, сјећање на прошлост постаје сјећање на Христа. А нада у будућност постаје нада у Христа. Зато се живот Хришћанина, као члана Цркве, храни сјећањем и надом у Христа.
Црква уводи вјечност у свијет и протеже се ка њој. Црквена пракса, примјећује Василије Велики, преноси људски ум „из садашњости у будућност”. Тако, на примјер – наставља овај јерарх – сваким клечањем и устајањем вјерујући свједочи у пракси „да смо гријехом пали на земљу, а (да) човјекољубљем Створитеља бијасмо призвани назад на небо”.  Овај једноставан и поучан израз религиозног живота пружа прилику Василију Великом да укаже на нове димензије у којима се одвија живот вјерујућег. Прихватањем Божијег милосрђа, као силе која се уздиже од земље до неба, човјек проналази нове хоризонте унутар праволинијског времена историје. Вјечност, као израз љубави Божије у свијету, укршта се са праволинијским историјским временом. На тај начин, сваки тренутак историје човјечанства и сваког човјека задобија неограничену ширину или неограничену дубину, и нуди се као могућност заједништва са оним вјечним и трансцендентним; простор живљења оног крајњег. Коначно, смисао времена се не исцрпљује у пролазном и неповратном току, већ лежи у човјековој могућности да се придружи вјечности. То значи да се смисао историје, за цркву, налази у неограниченој дубини коју сваки њен тренутак нуди човјеку, а не у спољашњим промјенама које настају у временском току. Дужина времена и историје задобијају вриједност, искључиво у мјери искориштавања њихове дубине. А дубина времена и историје нуди једино суштинско оправдање за њихову дужину.

Свођење човјековог интересовања на једнодимензионално вријеме неизбјежно води порицању и разочарању. Историја људских цивилизација је историја порицања. А такозвана хришћанска цивилизација, као људска творевина унутар линеарног времена историје, природно је подложна закону пропадљивости и порицања. Међутим, оно што нуди хришћанство јесте излаз из историјског ћорсокака; оно је прелаз из бесциљног тока времена и обрта ка пуноћи божанске љубави и живота. И овај дар хришћанства, који се на антрополошком нивоу даје Христовом Личношћу, емпиријски се доживљава у Његовом тијелу – цркви.

Све што постоји у свијету је релативно. Нарочито савремени човјек, својим интерконтиненталним и свемирским путовањем стиче непосредно искуство релативности разлика и контраста у простору и времену, као што су нпр. оне које постоје између мировања и кретања, дубине и висине, изнад и испод, ноћи и дана. Чак је и разлика између прошлости, садашњости и будућности, према Ајнштајну, упорна илузија, јер што се брже крећемо то вријеме спорије пролази: пет година у свемирском броду који путује 90% брзине свјетлости (300 километара у секунди) одговара тридесет и шест година на земљи. Када би се свемирски брод вратио, његови путници би путовали тридесет и једну годину у будућност, али би остарили само пет година.  Садашњост ових путника за друге би била далека будућност, коју многи од њих не би имали времена да доживе. Коначно, чак се и овај страшни контраст између живота и смрти ставља у другу перспективу.

Живот је, чак и као биолошки феномен, изузетак у оквиру правила временског тока. Сви знамо да вријеме повећава ентропију свијета и доводи до нереда и дезорганизације, чији је крајњи исход такозвана топлотна смрт. Изузетак од овог правила је феномен живота. Живот, све док се креће са временом, превазилази своју закономјерност и преокреће ток ентропије, стварајући ред у нереду и пропадању. Истовремено се, међутим, сви живи организми потчињавају моћи времена и на крају подлијежу биолошкој смрти. Живот се представља као процес смрти. Али се и смрт, такође, манифестује као крај живота.

Смрт је, чак и као биолошки феномен, последња фаза живота. Ово посебно важи за смрт као егзистенцијално искуство. Међутим, ако је смрт последња фаза живота, онда живот добија свој пуни смисао тек укључивањем смрти. Када се смисао живота описује без укључивања смрти то је апсурдно, јер смрт, као последња фаза живота, поништава сав његов претходни смисао. Човјек је, зато, цјеловит када успије да у свој живот уклопи и смрт. У томе лежи значај проучавања смрти, што су посебно наглашавали антички философи и оци цркве.

Ако се биолошки живот манифестује као борба са временом које га на крају уништава, духовни живот хришћанина показује се као побједа над временом и приступање вјечности. Приступ вјечности повезан је са новом дужношћу и дјелатношћу у свијету. То се види и у животу Василија Великог, као и светитеља Цркве уопште. Љубав према ближњима, заинтересованост за њихове потребе и проблеме, њихова филантропска, друштвена и духовна дјелатност, и уопште њихово цјелокупно присуство и дјеловање, нису били производи друштвених конвенција, већ посљедица њиховог ситуирања и оријентисаности њиховог живота као истинских Хришћана. Њихово отуђење од свијета и истовремено враћање у њега – попут губитка који се подудара са проналаском, или отуђења које је равно обновљењу – приказало их је истинским светионицима васељене; учинило их је хришћанима, али не „по имену”, него „уистину”.

Хришћанин је, дакле, човјек који прихвата властито отуђење у Христово име. Он мијења свој живот, мијења вријеме свога живота и прикључује се новом животном току. Тај нови пут је пут покајања и љубави према Богу и ближњима. Покајање, као човјеков повратак у вријеме сјећања на Бога, које се сажима у литургијском времену, враћа човјека „у близину Божију из отуђења, проузрокованог непослушношћу”. 

Човјек, који је створен „по образу” и „подобију” Божијем, сјећањем на Бога чува смисао и сврху свога постојања. Овим сјећањем он остаје везан за властиту боголикост, која је укаљана отуђењем од Бога и непослушношћу божанској вољи. Наравно, сјећање на Бога, нарочито за хришћанина,  конкретизовано је сјећањем на Христа и на његово обновитељско дјело. А садржај Христовог сјећања сажима се у Светој Евхаристији. Ова тајна, као тајна истинског живота вјерујућег, тајна је његовог истинског сјећања која се не враћа само у прошлост, већ се протеже и у будућност која на крају превазилази вријеме и упија се у вјечност; и јединственост божанског живота. Стога је и вршење божанске Евхаристије повезано са највећим сажимањем времена у контексту духовног живота.

Ово сажимање времена јасно је изражено у Божанственој Литургији, посебно у Литургији Светог Василија Великог. А карактеристично је да се литургијско памћење не односи само на прошлост, већ и на будућност. Оно се не јавља као сјећање на оно што се догодило у изгубљеном, али за Цркву увијек добијеном времену, већ и као предокус онога што ће се тек догодити: „Стога и ми, Владико, сећајући се његових спасоносних страдања, животворнога крста, тридневнога погребења, васкрсења из мртвих, узласка на небеса, седења са десне стране Тебе Бога и Оца и славног и страшног другог доласка његовог“. Оваквим литургијским сажимањем времена, вјерујућима се не нуди емоционално ослобађање на нивоу чула, већ егзистенцијална обнова у односу на трансцендентално присуство Христа. Вјера у личност Богочовјека Христа и прихватање Њега као главе цркве, омогућују ово крстообразно или синтетичко перципирање и преображење времена. Василије Велики, стуб општежитељног монаштва, дијелио је у највећој могућој мјери не само материјална добра, него и своје вријеме. Другима је предао не само своју имовину, већ и властито животно вријеме. Хришћанин не доживљава вријеме као своје лично власништво, него као добро за заједничку корист. Када чувамо вријеме само за себе, одвајамо се од других. Одвајамо се не само од оних који су живјели прије нас, већ и од оних који живе са нама, поред нас. Тиме, ограничавамо властито вријеме и властити живот. Због тога је неопходно да вријеме дијелимо са другима, да се жртвујемо за друге, да заједничаримо са њима. Нудећи наше вријеме ми нудимо властити живот, не престајући и сами да живимо. На тај начин, ми живимо двоструко – вријеме и наш живот – због тога што живимо истовремено у времену и у животу других.

Са грчког превео
Душан Игњатовић