Свом духовном чеду, Марији
„Драго моје чедо, Марија,
радуј се у Господу.
Пажљиво читам твоје писмо и тражим у њему своје слабости. Истина је да су ме заболела твоја замршена осећања и често сам пред Христом Божанствене Евхаристије топло молио за твоје исцелење и просветљење. На несрећу, истина је да је атмосфера на универзитету, на ком се налазиш, нездрава. Тамо се о Хришћанству учи само кроз историју и филологију, без хришћанске вере. Зато тамо, без вере, ни не можеш наћи лек за своје исцелење. Лек за исцелење можеш да нађеш само међу људима вере и међу онима који настоје да стекну хришћанске врлине.

Поред тога, хришћанске личности, са којима си у Атини, веома су далеко од пута којим су ходили Оци наше Православне цркве. Жртвовање, уздржање и девственост, заједно са сиромаштвом и несклоношћу ка славољубљу, данашњи новохришћани сматрају утопијом. Зато ми је жао, драга моја Марија, што око себе немаш људе који зраче православљем. Ове врлине, које сам поменуо, Свети Оци, преподобни, мученици, па и сами апостоли сматрали су основама од којих почиње усавршавање у практиковању хришћанских врлина. Они који данас поучавају богословију филолошки, те основе занемарују, изврћу их и због тога су толико далеко од Христа, далеко од олтара, а близу богатих трпеза и банковних рачуна.
И баш сада се спремаш да путујеш на света места, када нећеш бити у стању да осетиш ништа од истинске вере и љубави током обреда, само ћеш да осетиш сумње и велику разлику између себе и богослова са којима ћеш бити на том путу. Бојим се да ћеш од тог путовања, уместо користи, имати само штете, јер то поклоњење светим местима треба да прати вера и љубав према Господу нашем Исусу Христу.

Зато богомисли далеко од свих, моли се и веруј у светост оних места на којима ћеш се наћи. Молим те, клекни на светој Голготи, на светом Гробу, и у светој Пећини у Витлејему и топло се помоли за мене и за све своје сестре.
Сада, када си на путу душевног исцелења, буди изузетно пажљива на том путовању. Веруј, Марија, да је ђаво веома пољуљао твоју одлуку да живиш светим животом девствености и да због тога толико ратује са тобом. Ја те сада ценим још више, јер ћеш из те борбе изаћи као победница, овенчаће те руке твог Младенца Христа венцем од увек свежег цвећа... Сада, када ти је прошла грозница и када си на путу исцелења, чувај се хладноће, не прилази људима који су верски хладни, јер ти се може догодити да ти се болест искомпликује. Излажи се благотворном дејству топлих зрака Сунца Христа. Допусти да ти Његова љубав огреје душу и срце, како би могла да живиш у духовном здрављу без обзира на то колико је хладна атмосфера око тебе.

Са најтоплијим очинским благословом,
твој старац,
Амфилохије Макрис”

Савети за снажну мисионарску активност

Драга моја децо,
Желим да се у овом тренутку сретну наше душе: зато вам пишем. Прво желим да вас звезда Витлејема води у пећину која је пружила гостопримство новорођеном нашем Цару и да њему на дар, као мудраци, узнесете своју младост, да га служите као борци у Његовој духовној војсци, као Његови апостоли унутар и изван наше православне земље.

Драги моји, желели то или не, ми смо барке спасења, спремни да прихватимо људе који су упали у море нехришћанског света. Нико од бродоломника, у овом тренутку, ни не помишља да се попне на Исусову лађу, да учини дело свог живота, да заустави таласе, да помогне спасењу света. Нико не види пропадање друштвеног устројства, беду и занемаривање велике већине људи, бол и плач данашњег човека.

Нас је призвао Љубљени. Немамо право да то порекнемо.

Позвао нас је да пружимо уточиште малом детету, новорођенчади да дамо јаслице, неуком детету да омогућимо школу, сирочету да створимо сиротиште, незаштићеном детету да пружимо заштиту, а болесном болницу, а младићу да дамо хришћанско васпитање. Позвао нас је да се дигнемо на устанак љубави и милосрђа, достојан духа Хришћанства.
Не треба да говоримо: „Добро, учинићу нешто у свом животу.” Треба да говоримо: „Свој живот учинићу хришћанским.” То је савремени облик мисионарења: да обликује и да организује савремене Хришћане, уз помоћ савремених средстава, у савременом животу. Неки желе да славе нашег Руководитеља својом славом, а ми желимо да Га славимо својим сиромаштвом, својим сузама, откуцајима свога срца, својом љубављу према савременом измученом човеку. Други Му приносе сјај своје моћи и свог живота, а ми, принесимо Му њиву свога срца, нека је Он обрађује крвљу Својом и љубављу Својом.

Да бисмо у свему томе успели, потребно нам је, поред тајинственог живота, једнодушност и борба. Потребна нам је потпуна једнодушност, као што је била она коју је тражио, у Својој последњој молитви, наш Господ.

Јединство мора да постоји, како по сунчаном и лепом времену, тако и у олујама и по невремену. Треба да „корачамо, држећи се за руке, путем који ће нас одвести до обожења”.

Само у јединству (једнодушности) наша снага је несаломива.

Међутим, не сме да изостане ни љубав. Без љубави нема успеха ни у чему. Осим тога, веома је важан борбени дух и одлучност да се боримо за појеванђељење савременог света, ове данашње џунгле. За то је потребна одлучна и жестока борба, беспоштедна и неуморна. Та борба треба да буде у свим областима, на свим пољима и усмерена ка свим правцима.
Треба, дакле, да постанемо борци за нови живот у Господу Исусу Христу, градитељи Царства Божијег. Морамо да постанемо ствараоци нове цивилизације, нове културе, градитељи срећнијег човечанства. Све зависи од нас. Када једном кажемо „да”, благодат Божија ће нас учинити достојним тог великог призива.

Ко је тај ко ће рећи „не”?

Наш пут је познат: то је пут пожртвовања. Испред нас је увек најмилији Исус, једина светлост на том путу.
Тајна нашег напредовања је Христос и чврсто убеђење да ћемо успети, налазећи у свему око нас ону светлију страну.
Само тако ништа неће моћи да ослаби наше учење.

Јединством, усрдношћу и у братском духу, без много приче, треба пре свега сами себе да однегујемо, а затим да се посветимо мисионарењу.
 

Митрополит Амфилохије Радовић о старцу Амфилохију
СВЕТИ СТАРАЦ АМФИЛОХИЈЕ
(Разговор о Старцу Амфилохију Макрису са Митрополитом црногорско–приморским Амфилохијем Радовићем)

К.Ј.: Светитељи наше Цркве, будући да саучествују у слави и светлости Божијој, постају „наследници Божији, а сунаследници Христови”. Професор Теолошког факултета Универзитета у Атини, господин Стилианос Пападопулос, у разговору који смо водили, окарактерисао је старца Амфилохија Макриса као „преподобног човека Божијег, даровима Божијим обдареног”.

Митрополит Амфилохије: То је сасвим тачно. Када сам први пут био у Јелади, отишао сам, 1966–67. године, на Патмос и сусрео се са старцем Амфилохијем Макрисом. То је за мене био велики благослов. Он је, дакако, био разлог што ми је отац Јустин Поповић дао име Амфилохије. Тако нас повезује и та чињеница.

К. Ј.: Какав је био отац Амфилохије Макрис?

Митрополит Амфилохије: Био је стасит, лепог изгледа, благ, са много љубави, заиста много љубави: то је била основна карактеристика његове личности. Исповедио сам му се и ту исповест нећу никада да заборавим.

Отишао са к њему са много болних рана од света. Тада сам већ намеравао да се замонашим, али још нисам донео коначну одлуку, и баш у том тренутку било ми је неопходно да ме неко подржи.

Дошао сам код њега са извесним оклевањем: нисам, наиме, тада добро познавао грчки језик. Међутим, од првог момента исповести, осетио сам да бих могао све да кажем том човеку. Његова појава и начин на који ми је пришао, распршили су сва моја оклевања.

Када сам му испричао све што сам имао да кажем, док сам чекао да ми одреди неку епитимију, он ме је загрлио, ословио ме крштеним именом и рече ми:

„Брате Ристо, хоћеш ли сутра да ми правиш друштво?”

Очекивао сам све друго, једино то нисам. Толику је љубав поседовао у себи. Освојио ме толиком љубављу. Остао сам сутрадан са њим. Кроз толику његову љубав човек почиње да схвата дух Цркве и истинско очинство. Био сам странац, незнанац, дошао сам у страну земљу, непознатом човеку, а осећао сам као да ме тај човек познаје од малих ногу и да ме воли као да ми је рођени отац.

К. Ј.: Он је био човек Цркве. Примао вас је у Очев дом?

Митрополит Амфилохије: Управо тако. Али није само то, него је почео да се поверава мени, који сам тада био млад и још човек из света. Рекао ми је: „Шта ти кажеш, брате Ристо? Имам проблем. Шта ти мислиш о томе? Да ли је страст, или није? Много волим дрвеће. Засадио сам око манастира чемпресе. Једнога дана је требало да се изгради још једно крило манастирске зграде и неколико стабала је требало посећи. То ме много заболело. Када су почели да их секу, било ми је као да ми одсецају делове тела. Шта мислиш ти о томе, брате Ристо? Можда је то приврженост из страсти? То би, онда, био грех.”
Ја сам тада у себи помислио: „Кад би моји греси били такви као твоји!”.

К. Ј.: Отац Амфилохије Макрис био је нарочито везан за Светог Нектарија.

Митрополит Амфилохије: Да. Били су пријатељи и отац Амфилохије се исповедао код Светитеља. Био му је духовно чедо.
Једном, неколико година после упокојења Светог Нектарија, послали су оцу Амфилохију Макрису један део часних моштију Светог Нектарија. Старац Амфилохије имао је рану на нози која га је веома болела. Једног дана, међутим, како је сам причао, узео је Часне Мошти, ставио их на рану и рекао: „Мој Свети Нектарије, нисмо ли пријатељи? Учини чудо, зар не видиш колико се злопатим?”

После кратког времена исцелио се у потпуности. Ране више није било.

Таква отвореност пред Светитељима и непосредно обраћање Христу и Светитељима је основна карактеристика светих стараца, какав је био и старац Амфилохије Макрис. Нека нас све благослови.