Како настаје усамљеност?
Природна и социјална усамљеност

Осећање усамљености је сасвим природно за човека у његовом стању после пада. А повезано је, ма како то било чудно, са једном од најбољих, најдивнијих људских особина – са јединственошћу човекове личности.  Ма колико да смо сродни и слични једни другима, свако од нас је непоновљив, и у целом свету нема другог истог таквог човека који би нас схватао и прихватао потпуно у свему – у сваком тренутку нашег живота, у свим нашим немирима, у дубини нашег страдања или, напротив, у пуноћи наше радости. Разумевање и прихватање од стране другог човека је увек ограничено – одатле би заправо и требало почети разговор о усамљености.

Веома је важно разликовати ону усамљеност која је за човека „природна'' и која има добар исход ако се човек обрати Богу, и усамљеност социјалну, када се човек не осећа усамљено само негде у дубинама свог бића, него када је и реално у овом животу сам. Такви људи нису отшелници, нису затворници, него живе буквално у некаквом вакууму, зато што ни са ким не изграђују однос узајамности. Не само да нема неког дубоког разумевања – нема уопште никаквог разумевања. Притом човек може да има и породицу и рођаке, чак се може и стално налазити међу људима, али без икаквог осећаја блискости и јединства с другим људима.

У данашње време је практично постало уобичајено да људи раде у истој канцеларији, живе у истом стану, чак и да спавају у истој соби – и да у исто време буду потпуно туђи једни другима. Дозволићу себи тврдњу да је једини узрок томе – усредсређеност човека на себе самог (што се, уосталом, често појачава истом таквом усредсређеношћу и егоизмом других људи око њега). Нема других разлога. Мени се као свештенику дешава  да срећем најразличитије људе и могу да кажем да за човека, који је усмерен и отворен према другим људима, нема никаквих препрека да се дружи, да воли, да буде део неке заједнице: ни сиромаштво, ни неуспех у животу, ни инвалидност, нити било шта друго, не представља сметњу. Видимо да су чак и бескућници истински срећни кад се сусретну и како су способни да се узајамно помажу, тако да чак ни они понекад не пате од социјалне усамљености. Видимо људе који долазе у храм и који су преживели најтеже несреће или који пате од тешких болести, они се такође с неким друже – и радују се, и смеју, и теше се. Дакле, узрок социјалне усамљености је увек у самом човеку.

Таква усамљеност, која долази услед одсуства срдачних и дубоких односа с људима, не може се никако назвати богоугодном. Чак и у аскетским подвизима, када се човек удаљава у пустињу ради молитве и пребивања с Богом, Свети оци су саветовали да увек себе испитује. Зашто бежиш од људи? Не волиш их? Такво бекство је погрешно. Они те искушавају и ти хоћеш да се избавиш од повода за грех? Ни у том случају не треба бежати, јер твоје страсти од тога неће ишчезнути, него ће се само дубље скрити у теби. Отићи од света и ма каквих односа у њему може само онај ко воли људе, али осећа да његов живот треба да испуњава само и једино Господ. Док човек не достигне ову веома високу меру, треба да се учи да живи са сличнима себи. И онај, чија усамљеност у својој основи има неприхватање других људи, неће се од ње избавити док не схвати да је то стање у суштини греховно, да има патолошки карактер, и да је на крају крајева и погубно.

Животне околности?

Људи су, међутим, веома често искрено убеђени да су усамљени искључиво услед стицаја околности, односно да узрок – није у њима самима. Какве се то околности обично наводе и шта се може дати као одговор?

Једном ми је неки човек, за кога се не може рећи да је глуп, задао баш чудновато питање. „Живот је мене, човека високог образовања и одређених интелектуалних потреба, на дуги низ година бацио у провинцију, међу најниже социјалне слојеве. И наравно, ја сам тамо био усамљен, избачен из живота и општења. Па зар је требало да тражим заједнички језик са локалним продавачицама?''

Пре свега, уопште не бих делио људе на тај начин: „виши'', „средњи'', „нижи''. Међу онима које је тај човек назвао „нижим друштвеним слојевима'', па и у „провинцији'', чак и у правој забити, могу се срести најразличитији људи: они развијени душевно, неки развијени интелектуално, а понекад и они развијени духовно. Човек би макар могао да покуша пронаћи оне с којима може да се разуме и с којима би на крају и могао да се сложи и дружи. А уколико човек не успева да нађе заједнички језик уопште ни са ким, требало би да потражи проблем најпре у себи самом. Да, дешава се да се човек нађе у средини која му није својствена; најчешће ако је преживео неки потрес: губитак посла, крах каријере, погоршање здравља, губитак блиског човека. Али узрок није у ономе што је човек изгубио, ни у томе где се услед тога обрео, него у томе какав је постао после тога. Затворен, огорчен, сломљен, разочаран… Зато је и сам.

Наравно, не може се тврдити да околина не игра уопште никакву улогу у међуљудским односима. Њена  улога се, међутим,  своди на то да она некако делује на човека. А да ли ће подлећи њеном дејству или не – то човек сам бира. Људи су се и у концентрационим логорима дружили и волели, а у рату и живот давали један за другог. Нема те околине која би искључила могућност пријатељства. Сетимо се изузетне књиге „Неугасиво кандило'' Бориса Ширајева. То су приче о затвореницима на Соловецким острвима. Свако од њих је могао бити стрељан тек тако, ради забаве; они су гладовали, боловали, сваки дан гледали смрти у лице. И са каквим изузетним осећањем читамо о томе како су они, без обзира на све, прослављали Божић и Васкрс, правили представе, радовали се, учили. А то су били апсолутно различити људи: по старости, социјалном положају у прошлости, по културном нивоу и вери. Али они су налазили оно што их је спајало, јер је без тога човеку тешко да остане човек.

С друге стране, људима који су потпуно успешни, обезбеђени, са високим друштвеним статусом, обично је теже да се друже него ма коме другом. На свом путу ка успеху они схватају да Боливар не може да носи двоје : или ћеш ти неког скинути с тог Боливара, или ће, без икакве сумње, скинути тебе, што у човеку постепено убија способност да воли, да се жртвује, да се отвара и радује туђој радости. Има изузетака, али управо сам међу озбиљним, познатим, имућним људима сретао највише усамљених и несрећних људи. Њима није тешко да помисле како човек, с којим скоро да су стекли пријатељски однос и према коме можда и желе да се отворе, сутра може да учини неку подлост. То објашњава зашто су људима који су се високо попели на друштвеној лествици веома драгоцени они које познају још од младости и детињства. Таква веза, уколико постоји, бива веома дирљива и чврста, али то је велика реткост, јер човек на путу ка успеху најчешће успе да изгуби људе који су га некада волели. У круговима таквих људи, понекада чак и потенцијалног супружника проверавају уз помоћ приватног детектива не би ли разјаснили његове праве намере.

Штавише, такав човек је понекад спреман да се обрати Богу, али ни Њему не може да поверује до краја. Сувише личи на јеванђељског богаташа, који не одступа од свог чак ни када чује: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио, чије ће бити? (Лк. 12, 20). Дешава се чак да човек, који срцем схвата да има Бога, намерно не отвара Јеванђеље и не чита га. Он схвата да, када га буде прочитао, више неће моћи да се оправдава незнањем. И онда човек више воли да се „скрива'' од Бога, или можда да повремено, „за сваки случај'', помогне Цркви, али ће ипак само Јеванђеље одложити на најудаљенију полицу. И наравно, такав човек ће бити сасвим усамљен  – и духовно и душевно.

Има још један проблем који често нагони људе да осећају своју усамљеност – то је безуспешна потрага за животним сапутником. У контакту с таквим људима, када се удубимо у њихов живот, сваки пут слушамо жалопојке о томе како се код њих ни са ким не развијају односи који би водили до брака, и како бивају одбачени кадгод према некоме предузму кораке у том правцу. Ту се и нехотице примећује једна законитост. Кад сретнеш такву особу и погледаш јој у очи, одмах се види све – и сама несређеност личног живота, и то да се око тога врте све њене патње, помисли и поступци. Таква особа просто не може да поразговара ни са ким ко јој се допада а да ту другу особу не разматра као потенцијалног женика или невесту. Кад уђе у собу – на челу као да јој крупним словима пише: „хоћу да се женим'' или „хоћу да се удам''. И разумљиво, „видевши'' такав натпис, људи просто беже од ње. Јер, једна је ствар када човек хоће да воли и буде вољен, али у исто време има и неки свој живот, а друга је ствар – када је његова жеља маничне природе, када постоји осећај да особа жели да те искористи. Он не осећа тебе, он само хоће да достигне свој циљ помоћу тебе. Веома је тешко таквом човеку (чешће, ипак, њој) објаснити да је непотребно такво претеривање, такав грч, и да ако се живи у таквом стању, сви ће се около разбежати.

Ово се не односи само на уређење личног живота. Просто долази човек, гледаш га, а њему је на челу написано „проблем''. Заправо: „Ја сам ваш проблем''. Готово је сигурно да ће рећи да је усамљен, да ни код кога не налази узајамност, саосећање, разумевање. И почињеш да му објашњаваш: „Научите себе да не будете проблем за друге људе, пробајте да се сами бавите својим проблемима – и околности ће почети да се мењају''. А човек ће на то: „Тако значи, и овде, у Цркви, никога за то није брига? Дакле, нема љубави у овом свету?! Какви сте ви то хришћани?''.
 одговарајући на то, поставила питања:

– Ви сте свештеник?
–  Да.
–  Хришћанин?
–  Да.
–  А ваша паства, парохијани, они су такође хришћани?
–  Да.
–  Дакле, у Библији је речено да треба да носимо бреме један другоме. Зашто ви не прихватате моје бреме?
– Сачекајте, – кажем,  – али то је речено за свакога од нас, то је узајамно, то уопште није неки карт-бланш само за вас, да дођете са својим бременом и терате нас да га носимо.
– Не, – буни се она,  – ако ви не носите моје бреме, ви нисте хришћани.

И та је логика непробојна. Наравно да ће таква особа бити усамљена, али ту се може дати само један савет: ни у ком случају не треба себе убеђивати да је то тако због околности или због људи. Само онај ко се потруди да види узроке у самом себи, може нешто да исправи или измени у свом животу. И по правилу, када почнемо да се мењамо, наши односи са људима око нас померају се с мртве тачке.