Патријарх Порфирије: Беседа на Дан сећања на страдале и прогнане Србе у „Олуји“

Беседа Његове светости Патријарха српског г. Порфирија изговорена данас, 3. августа 2024. године, на Дан сећања на страдале и прогнане Србе у оружаној акцији „Олуја“, након помена који је служио  на стадиону „Лагатор“ у Лозници.

У име Оца и Сина и Светог Духа! Једном речју, браћо и сестре, окупили смо се да се Христовим миром укрепимо и молитвено сетимо насилног прогона нашег народа, небивалог у Европи, са прадедовских огњишта на којима су вековима живели широм Далмације, Лике, Кордуна, Баније и западне Славоније.

Да се тим миром супротставимо сваком насиљу, рату и тзв. Oлуји. Да и на овој, крвљу плаћеној, благословеној груди српске земље потврдимо своју неодступну приврженост миру и слободи. Да се сетимо само једне у неизбројивом низу наших новијих народних Голгота. Да покушамо да разумемо шта је генијални Шантић хтео да стваралачки протумачи и пророчки наговести кад је, пре једног столећа, певао нама о нама:

Ми пут свој знамо, пут Богочовјека,
и силни, као планинска ријека,
сви ћемо поћи преко оштра кама.
Све тако даље, тамо, до Голготе,
 и кад нам мушке узмете животе,
гробови наши, бориће се с вама.

Зар Христова Голгота није темељ Његовог и нашег Васкрсења из мртвих и незауставивог тријумфа живота у нама!? Зар оштрица копља које је Њега проболо не наликује оштром каму који је нас резао!? Зар нама одузети животи, младости, љубави и радости нису залог наше непобедивости, бесмртовања и вечерашњег призивања мира на нас и међу нас и на сваког човека!? Није ли најбољи доказ за све ово чињеница да и данас као многострадални, али достојанствени народ постојимо. Темељити властити живот и егзистенцију нашег народа на Јеванђељу Христовом значи имати решење и за себе и за своје ближње. Само тад може да се разуме како ће се наши гробови моћи, не само борити, него и изборити са сваким противником мира, мрзитељем слоге међу људима и хармоније унутар творевине. Искључиво због тога,

Страх нам неће заледити груди!
Волови трпе јарам, а не људи
Бог је слободу дао за човјека.

Другим речима, нема тог убојног средства које је јаче од Христовог мира у нама. Нема таквог прогона и тираније који ће нас осујетити да се боримо за опстанак, слободу и пун живот. И то је оно што нам вечерас поручује наш Алекса: да мир нема алтернативу, да се слободом не сме и не може трговати. Зато и у прогонима, и у страдањима, и у смртима ни по коју цену не одустајемо од живота, од слободе и од мира.

Драга браћо и сестре, који сте у име свих нас понели крст прогона и страдања у ономе што се зове Олуја, иако сте били принуђени да напустите родну груду, Бог је дао, јер само Он то може дати, да дођете својима и у своју земљу. Зато тај егзодус није окидач за очај, него, напротив, подстрек за наду и оптимизам, за слободни и стваралачки живот, за дочек наших долазећих нараштаја, те силне планинске ријеке о којој Алекса говори. Наш народ је небројено пута кроз страдање, жртву и смрт досезао неотуђиво искуство слободе и живота. Тиме је непогрешиво показао да је кључ свих наших недоумица Светосавски програм, а одбрана од свих наших претњи Косовски завет. Ето из ког разлога се непрестано враћамо Христу и Његовом Јеванђељу мира, али то не значи ићи унатраг, него неодступно освајати стварност која нам долази из будућности и давати јој неотуђиви смисао и пуноћу. Зато хришћани свој живот виде као смисаон и садржајан, једино у светлу Христових речи: Блажени миротворци, јер ће се синови и кћери Божји назвати! Отуд није чудо што трагајући за вишњим миром наш Свети владика Николај пева:

Где год мира тражим на овоме свету,
свуд находим немир и тескобу души…
Васиона цела тесни је и гуши…
Само кад сам с Тобом (Христе),
тад ми тесно није,
тајна мога мира у Теби се крије.

Само кад упознамо Христа и када се и поред слабости које имамо као људи трудимо да живимо по његовим заповестима имаћемо непогрешиво мерило вредности. Тек тада ћемо све видети онаквим какво јесте и какво треба да буде. Само када нам је Његова реч мерило и критеријум можемо имати исправно знање о свему и праву слободу, можемо имати здрав став у односу на све. Када вером и љубављу усвојимо Богочовека Христа и Његов закон, знаћемо ко је човек и шта је његово назначење, шта је здрава зајeдница, какви наши међусобни односи треба да буду, знаћемо шта је породица, знаћемо шта су приоритет, једном речју разликоваћемо исправно од неисправног, истину од лажи. Без Њега као темеља и као смисла, без Њега као оријентира, све ће нам бити искривљено и извитоперено, и мисао и реч и дело. Све ће, чак и кад је израз добре воље, бити промашај. То су наши преци знали и тако су живели. Они су нам тај највреднији наук оставили у завету који се зове Светосавље. Зато и ми данас знамо пут свој, и да је једино оно што нас може одржати, пут Богочовека. Ако се будемо држали тог пута, има наде и за нас и за децу нашу. Биће и снаге. Даће Бог.

Мир вам остављам, мир свој дајем вам! (Јн 14, 27). Овим речима, Господ Исус Христос, снажи и теши своје ученике и апостоле, али и све потоње следбенике, међу које се и ми, вечерас овде сабрани, сврставамо молећи се за наше пострадале и тако одужујући најсветији дуг који имамо према њима. Јер у молитви њихова жртва никада неће бити ни обезвређена, ни злоупотребљена. Урођена чежња управо за тим миром Христовим нас је сабрала да вишњи мир и радост призовемо у срца наша, у породице наше, у комшилук и отаџбину нашу, међу нас, међу све завађене и зараћене појединце, народе и државе, на гробове наших изгнаника и невиних страдалника, на читаву предивну творевину Божју.

Нека је вечни помен свој нашој браћи и сестрама невино пострадалима било где и било када, а посебно онима недужно и неправедно пострадалимa у војно-полицијској операцији коју зову Олуја. Вечни помен свој нашој браћи и сестрама, амин.

Извор: СПЦ