На празник Светог мученика Лонгина Сотника, у уторак 29. октобра 2024. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски Г. Димитрије и Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије извршили су велико освећење спомен-храма Светог мученика Лонгина, у селу Пољица, у Горњим Црквицама, у Бањанима.
Након освештања новоподигнутог храма, Високопреосвећени Митрополит Димитрије служио је Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење Преосвећеног Епископа Методија, свештенства, свештеномонаштва и уз молитвено учешће вјерног народа.
Сабранима се надахнутом архипастирском бесједом обратио Владика Димитрије, који је казао да сав Божји свијет, све што је створено створено је да уђе у заједницу са Богом.
„Да му се Бог јави, да га Бог освешта, да га Бог огрије својим сунцем и својом благодаћу, а највише својом милошћу, Духом Светим да се све просвети и као круна свега створеног Бог је створио људско биће да у свему томе има удјела и душом и тијелом човјек је везан за читаву творевину, тијелом за овај створени свијет, а душом својом за онај анђелски свијет невидљиви, који нама није видан али постоји и ту је са нама увијек присутан. Зато је створен човјек, да му се отвори срце, и душа, и воља, и ум, и разум и све снаге бића да спозна тај свијет невидљиви, да стекне у себи чуло вјере. И онда, пошто је човјек погријешио, пошто је промашио свој циљ назначени, назначен му стварањем, пошто је окусио од тог забрањеног плода, заправо, пошто је хтио без Бога да се обожи, да постане Бог, Господ наш и Отац наш небески шаље нам оваплоћену вјеру, како кажу Свети Оци“.
„Шаље нам Христа Господа, оно што је Бог замислио одвајкада, што ни у срце човјечије није дошло, што ни око човјечије није видјело до тад, ухо није чуло, то Бог шаље у овај свијет Сина свога јединородног. Он, истинити Бог и истинити човјек, у једној личности божанској сјединила се божанска и човјечанска природа, у ипостасју, у личности Логоса Божјег. Кроз Логоса Божјег, кроз сина Божјег, кроз Спаситеља нашег Исуса Христа сав свијет је поново, обновљена је његова заједница у Богу, у благодати, у истини, у правди, поштењу, честитости. биће људско, човјек је призван да уђе у ту заједницу, да урони у тај океан благодати, у тај океан љубави који је нама дат Христом Господом“, рекао је Владика Димитрије, додавши да је Он био у овом свијету, живио као човјек, као један од нас дао нам спасоносно Јеванђеље, свете заповјести, записане од Његових Светих ученика.
„Он је пострадао за нас, као што сте чули у Јеванђељу, Он је распет за нас, умро истинском смрћу људског Његовог тијела да би васкрсао и да би се вазнио на Небеса. Својим Светим ученицима, апостолима, који су били збуњени и чинило им се да су остављени, заповиједио је да се не удаљују из Јерусалима, него да чекају ту сабрани, као што смо ми овдје сабрани, да чекају обећање свесветог Духа. У Педесети дан као шум с Неба загрмјела је благодат и Дух Свети и Бог је дао ово у чему ми стојимо. Толико је то велика ствар, Цркву Божју; кад је Дух Свети сишао на апостоле у тој Горњици, Јерусалиму, тој некој малој собици у неком граду на крају те тадашње царевине, десило се чудо Божје. Из тог малог сјемена тих апостолских ученика ми имамо Цркву Божју, па служимо од Никшића до Требиња, до Београда, Москве, Атине служимо ту једну исту службу коју су апостоли тад одслужили и принијели је Богу“.
„Купамо се у тој истој благодати тог истог Духа Светог и у њу онда улази све, и ми као људи, и онда преко нас, зато је Господ узео нашу природу, преко нас као људи улази читава природа и створена, и невидљива и видљива, и духовна, и чулна, и материјална, и анђелска природа улази у заједницу са живим Богом. Због свега тога Црква постоји на овом свијету, због ове службе, због ове Литургије, али као неки подсјетник нама. Нама људима као икона увијек треба нешто да се поклонимо њој, да нешто видимо очима, да миришемо као што миришемо тамјан, да чујемо неку пјесму као што чујемо ове пјесме свете и свештене, због свега тога Бог нам је дао да можемо и да градимо храмове Његове. Иако смо, по преимућству, ми храмови Духа Светог. И ово сабрање, гдје год да смо, да нема храма као што га није било, ми кад се саберемо са Епископом вашим, са свештенством у цркви православној, кад исповједамо истиниту вјеру и вјерујемо њоме, и мислима, и дјелима и осјећањима онда се дешава чудо и Дух Свети силази на свештене дарове и причешћујемо се живим Богом“, бесједио је Његово Високопреосвештенство.
Као свједочанство те небоземне Литургије, која увијек траје, Бог нам је дао, навео је Владика Димитрије, да зидамо ове храмове, који су много више него старозавјетни храмови.
„Они су много већа стварност и симболизују много већу стварност, али је најважније пут наш до те стварности, да би то све оживјело, да би то постало истинито, наш живот, наша егзистенција, наше битовање нама треба вјера. Каже Свети Јован Златоуст: Када би се сва људска чула обрукала и згријешила, и ми знамо како стопут падамо па устајемо, кад се све то издешавало Бог нам је дао ново чуло, ново око, ново ухо, нови мирис, а то је чуло вјере. Дао нам је да вјером можемо да спознамо Господа нашег“.
„То се десило овом Лонгину капетану, он је чувао стражу кад је Господ био разапет. Кажу, по предању, да Му је он пробио ребра кад је изашла крв и вода као симбол Цркве, вода крштења и крв којом се причешћујемо. То је био тај исти капетан, али кад је видио дјело кад је Господ пред њим изнио свој крст и умро на њему, и све то урадио онако како само Бог може прије него што је умирао, праштајући свима: Господе, не знају шта раде, опрости им, кад је све он то чуо, кад је чуо да се земља задрмала, храмовна завјеса се на пола поцијепала и сунце је замркнуло, али ја слутим да је њега највише као што и нас треба да погоди, највише то што је Господ, тај дивни Спаситељ наш свима нама опростио на крсту. Кад је затворио очи и предао Господу дух свој Оцу небеском: Оче, у твоје руке предајем дух свој, онда је капетан Лонгин рекао: Заиста, овај бјеше Син Божји“, казао је Митрополит Димитрије.
Поручио је да то пред сваким нашим оком и чулом треба да нам се догоди, да признамо, да спознамо ту велику тајну.
„Да станемо пред тим крстом и да кажемо себи: Има ли ишта љепше, ишта мудрије, ишта милосрдније, ишта достојније љубави него што је наш Спаситељ Исус Христос. Ако се дубоко запитамо, без обзира колико смо слаби и грешни, никад нећемо постати достојни ако чекамо да будемо свети па да повјерујемо и да кренемо да идемо у цркву, него у цркву идемо да би се поправљали, али свако у дубини душе кад стане пред крстом Христовим, пред страдањем Његовим, ако себе запита: Има ли ишта љепше и има ли ишта смисленије, има ли ишта боље на овом свијету, рећи ће себи да нема. Једини је мој Спаситељ Господ и ићи ћу за Њим какав год да сам, хром, слаб, грешан ићи ћу за Њим и све ћу дати за ту љубав и за Његов лик. Све моје љубави нису ништа према љубави коју је Он показао према нама. То је Црква Божја, то је душа светитељска“.
„То је душа капетана Лонгина, таква душа треба да је свих хришћана, да увијек на Спаситеља гледају као оно најдрагоцјеније што се појавило на земљи и једино ново под сунцем небеским, каже Свети Јован Дамаскин. Тако реинтерпретира Стари завјет, јер у Старом завјету се говорило да од премудрог Соломона нема ништа ново под сунцем, све је таштина, читав живот. Ми се рађамо и умиремо, а онда Свети Јован Дамаскин каже да је једино ново опд сунцем и вјечно ново је Христос наш Спаситељ. Он је присутан, био је и биће и сада је са нама наш Спаситељ Господ. Можемо да Га се причестимо, а онда се дешава чудо кад Он дође у наше биће, онда Он сам наше слабости разрјешава, наше грјехове побјеђује, наше страсти исцјељује, нама даје снагу да живимо хришћанским животом. То је тајна Цркве и то је тајна ове свете Литургије. Мало једно зрно горушичино нашег срца одвојимо за Спаситеља и онда ће органски да то зрно порасте и прожме сво наше биће, све наше удове душе и тијела и да разрасте у нама и да буде дрво на коме ће се птице небеске настањивати, на коме ће анђели Божји улазити и силазити, на које ће Бог шаптати у ухо наше најбоље, најсветије мисли“, поручио је Митрополит.
Навео је да ми понекад бринемо како да васпитамо дјецу, како да их изведемо на пут, а најспасоноснији, најистинитији, једини прави начин је да себе осветимо.
„Да ми постанемо вјерни, да ми њима дамо себе за примјер. Један стари прота је говорио, каже: Док су били мали, ја сам мојој дјеци стално говорио о Богу, а сад кад су порасли, каже, ја Богу говорим о њима. Кад они дођу у неко доба, онда нам само остаје молитва за њих, али ако они виде у свом дому родитеље да истински вјерују у живог Бога, у Спаситеља, да се труде па макар и посртали и падали, да се труде и помоле, да су гостољубиви, да су отвореног срца, да праштају једни другима, отац, мајка, дјеца, тако ће они видјети шта је хришћански живот и само на тај начин шта је наша вјера, и онда ћемо знати, Бог ће нам указати како да их изведемо на прави пут“.
„Нека би овај храм томе служио, нашем освећењу, нашем преображењу, освећењу нашем Духом Светим и генерације и генерације ваших потомака као што су генерације предака, нека буду вјерни завјету Новом, вјерни Христу Спаситељу, овој светој Чаши, овом светом Хлебу. Нека то буду сматрали за највећу светињу свог живота и видјеће чудо у свом животу, видјеће како ће се све преобразити па ће онда бити боље наша породица, наше друштво, наше државе, све ће се преобразити ако Господ има са ким да ради. Господ ће помоћи као што је говорио Свјатјејши Павле, ако има коме. Ако ми отворимо срце, отворимо се за љубав Божју, Бог ће испунити том љубављу Божјом и ми ћемо се научити како да будемо истински хришћани“, закључио је Високопреосвећени Митрополит захумско-херцеговачки и стонско-приморски Г. Димитрије.
Након Свете службе по отпусту, Владика Димитрије се још једном обратио, захваливши Преосвећеном Епископу Методију на позиву да између Херцеговине и Црне Горе освете свети храм, у овом светом мјесту.
Епископ будимљанско-никшићки Методије је рекао да Митрополит Димитрије овдје није у гостима, него је домаћи, те да га нису позвали, него га је позвала херцеговачка земља гдје су увијек први Херцеговци долазили.
„Овдје су и браћа Пипери, кад је требало бити на бранику вјере и отечества, први су притицали у помоћ, никад нису жалили живот свој за то положити. Срећна слава, браћо и сестре, народни прваци који сте се с овим дивним народом окупили са свих страна из Херцеговине, Црне Горе, Србије. Овај храм је 2015. године Стеван Гојков Мићуновић заједно са другим људима који су помагали, Пиперима, ставили камен темељац који је освештан, Владика Јоаникије, садашњи Митрополит, тада га је освештао и ево даде Бог да се освешта и храм и да се служи у њему света Литургија, да се овдје саберемо и сјетимо да је крст носити нама суђено. Не било који крст, него онај Христов благословени“.
„На Голготи је био и онај разбојнички крст који није Христа исповједио, а Лонгин кога прослављамо и на чији дан су се борили овдје против завојевача и окупатора, српски народ на Троглаву, не само на Троглаву, то је била једна од битака као што и знате. Све од Чемерног, Јеловице и овдје Троглава и војска из Србије и војска из Црне Горе, Херцеговци из Херцеговине, овдје су имали своје одреде, највише је Пипера овдје изгинуло, а своје кости које су овдје посијали српски војници и витезови у тој бици 1915. године, они су сјеме за будућа покољења. Никад нису погребени, ријетко ко од њих, остали су непогребени и посијани по овим просторима, али на својој земљи“, бесједио је Владика, додаши да су Аустријанци дошли да покупе своје мртве `30. их година после битке.
„Кажу да је био дубок снијег, па су чекали да окопни да их сахране. Наше није нико сахранио. И то је по неком промислу Божјем да су њихове кости развијане свуда по овом простору и гдје год да крочимо овуда, крочимо по светој земљи њиховом крвљу обагреном, а та крв је она Христова крв која је просута на Голготи испод Чијег крста је и Лонгин стајао, капетан кога данас прослављамо, а на чији дан су се борили и крв проливали наша браћа против завојевача и окупатора. Као што су тада у јединству били, а то је једини начин да опстанемо на овим просторима, на првом мјесту духовно, а онда да се кроз то, кроз ту духовну слободу коју очувамо и за коју се изборимо, и наше све материјалне манифестације, ове земаљске и оне на крају уз то напредују и просперирају; тако и ми данас да се у јединству окупљамо и збијамо редове, на првом мјесту да будемо у духу једно, да будемо истинска и права браћа“, казао је Епископ Методије.
По његови ријечима, све оне границе које разни завојевачи постављају из разних својих интереса, оне не постоје на оваквим сабрањима.
„Негдје љетос Митрополит и ја смо баш једну цркву у Парешком долу освештали, гдје су Аустријанци ставили границу по сред цркве, олтарски дио је у Црној Гори данашњој, а брод цркве у Херцеговини, по сред гробља, у порти црквеној ставили киљан, међаш гранични. Ми никад то нисмо признавали уа границе, то су само заједнички прелази између једног истог народа. Данас сви укидају границе гдје људи хоће да живе заједно, без заједништва и саборности нема напретка, јер човјек није створен сам за себе него је саборно биће. Не може без другога да живи. То је тајна крста Христовог и Његових раширених руку, гдје распет опраштајући све грли цјелокупни свијет својим раширеним рукама и призива на спасење“.
„Стеван Гојков блаженог спомена којег се сјећамо и помињемо, а и Гојко његов син који је међу нама овдје дошао и који је наставио гдје је његов отац стао заједно са осталим људима и добротворима да се заврши овај свети храм, нека Стевана Господ упокоји, да му рајска насеља, свим оним који су се трудили на изградњи овог храма да Бог благослови својом љубављу, милошћу и благодаћу и да им сваки напредак цвјета. Још једном хвала Митрополиту, он је овдје домаћин а Херцеговци су овдје били први и увијек су први стизали зато што је њима ово мјесто ближе. Воља је Божја била да данас овдје дођемо скупа, као што су наши преци заједно овдје 1915. године дошли заједно и остали. Они су тад по киши, невремену и хладноћи мислили да се нико њих тада сјетити неће и да ће та империја која их гази и напада на Троглав и ту планину, неколико пута кажу да је прелазила из руку у руке, па је на крају остала ипак у нашим рукама гдје су сачували и задржали ту силну војску швапску да не пресретне браћу Србе који су одступали преко Албаније и Црне Горе доље на Крф да се спасу“, подсјетио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.
Уприличена је трпеза братске љубави, а домаћин сабрања био је Гојко Мићуновић, син поч. Стевана, ктитора цркве.
