Епископ Методије служио у Саборном храму Светог Симеона Мироточивог у Беранама

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је, на празник Светог Симеона Мироточивог, у понедјељак 26. фебруара 2024. године, Свету Архијерејску Литургију, у Саборном храму, посвећеном овом великом Светитељу наше свете Цркве у Беранама.

У својој архипастирској бесједи Владика је, поводом упокојења протојереја-ставрофора Драгана Ристића, архијерејског намјесника беранског, казао да је Господ, на данашњи велики празник Светог Симеона Мироточивог, рукама овог угодника Божјег, узбрао најљепши цвијет Берана, који је био старјешина Храма и предсједник Одбора за изградњу овог Храма.  

Преосвећеном Епископу Методију саслуживало је свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа.
Ријечима архипастирске бесједе обратио се Владика Методије, рекавши да су се окупили, на овај велики дан, у велелепном храму који се гради у дивном и красном граду Беранама, да прославе славу овог храма највећег и родоначелника светородне лозе Немањића, а који је и отац нације, српског народа како многи зову Светог Симеона Мироточивог.

„У данашњем Јеванђељу, које се чита на његов дан, каже Христос: Онај који хоће, дакле, не под принудом него слободном вољом, из љубави, чистог срца и отворене душе да иде за мном нека узме крст свој на плећа своја и нека иде за мном. Кад је то говорио својим ученицима, у своје вријеме, описујући сликовито шта значи крочити и ићи за Христом, рекао им је да то значи носити крст на леђима својим. Сви људи тог времена су знали да носити крст на својим плећима значи ићи на страдање и спремити се душом својом и цјелокупним бићем, претрпјети све оно што нам живот доноси, што нам из руке Божје долази; а што је од Бога, увијек, је народ говорио „слађе је од меда“, не зато што је народ волио да се пати и мучи, него зато што је знао за шта се пати и за шта се мучи“.

„Христос још каже својим ученицима: Ко хоће да сачува живот свој, изгубиће га, а ко хоће и ко изгуби живот свој мене ради и ради Јеванђеља, тај ће га сачувати на сву вјечност. Цијело Јеванђеље је пуно прича и алегорија, парабола, којима Христос неће директно да говори људима шта то значи, да им сервира и пасира папице и храну и да их питка и нуди, него сви они који за Њим иду треба да трагају и испитују шта је то. То се не може површним разумијевањем и разумом разумјети, осим дубљим својим бићем и чистим срцем разумјети оне приче које Он говори. Ко хоће и има уши да чује и да разумије, и очи да види, тај ће и чути и видјети и разумјети срцем својим“, бесједио је Његово Преосвештенство.

Господ каже, додао је Преосвећени Епископ Методије, да ко хоће да сачува живот свој то значи ово је начин постојања у оваквим законима и околностима у којима ми у овом свијету и животу пребивамо, хранећи тијело, бринући се за положаје и егзистенцију да би опстали ми и наши ближњи и у томе нема ништа лоше.

„Али, ако се човјек само на то сведе и заснива свој живот на новцу, положају, моћи коју има на том положају и чини све да то очува по сваку цијену, држећи се тога као да ће га то избавити, да је то једини смисао овог живљења и битисања овдје, тај ће изгубити своју душу. Душа је и наша личност, то наше најдубље биће које треба да прође кроз врата смрти као саставни дио живота и да стане пред Господа. Она је бесмртна, не по својој природи него по благодати Божјој и Његовим божанским енергијама“.

„Зато смо се овдје окупили данас у овом дивном храму на велики дан и на славу овог храма, управо да бисмо се испунили благодати Божје, своје срце и своју душу и да би се спремили за нашу вјечну судбину и тиме да би се оправдали и били прихваћени од Бога, спасивши тако душу своју на сву вјечност. Као што је Свети Симеон, који је слушао ријечи, у истом овом Јеванђељу, у своје вријеме, као што смо их и ми данас слушали гдје Господ каже: Шта вриједи човјеку ако цио свијет задобије и све стекне, а души својој науди. Претежнија је душа од тијела и од ствари материјалних овог свијета“.

„Он је својим примјером и животом на врхунцу своје славе, у моменту кад је најсилнији и најмоћнији био, повио главу пред Христовим благим јармом, узео на себе тај крст који је издржљиво и трпељиво носио цијели свој живот и кренуо за својим сином, а после духовним оцем, Светитељем Савом, нашим просветитељем и првим Архиепископом српским. Има ли ишта милије оцу неко кад плод утробе његове крене тим путем и на тај начин спаси, не само своју душу, него и цјелокупни народ свој изведе на истински и прави јеванђелски пут, који ми још зовемо његовим именом – пут светосавски“, навео је Епископ Методије.

Увијек у животу, сладост коју кушамо никад није сама, него се мијеша са жучи и горчином, како каже Његош, и корито, којим тече ријека људског живота има двије обале - једна је радост, а друга је жалост.

„Данас смо сабрани овдје, у радости празника, али смо жалосни због губитка једног од најдивнијих, најомиљенијих и најбољих свештеника овог града и Епархије будимљанско-никшићке, старјешине храма у изградњи Светог Симеона и предсједника Одбора за изградњу овог Храма, протојереја-ставрофора Драгана Ристића. Оно што је најљепше и што му је највише служило узео је Свети Симеон на своје руке данас на његов дан, велики дан, великог човјека и приноси га пред престо Божји као истинског и правог Божјег слугу. Све оно што људи тјелесним очима и оскудним знањем и познањем, искуством и ограниченим умом, не могу да сагледају у другом човјеку, најчешће судећи по неким спољашњим манифестацијама, које нијесу ни врх леденог бријега, којег крије океан и величину бића једног човјека, тако је видио Свети Симеон и одлучио Господ, по вољи својој, да пошаље Светог Симеона и да убере тај цвијет најљепши у овом граду који је растао“.

„За нас прерано, и за његову породицу прерано, и за све житеље овог града и оне који су га познавали. Али, нико се није преставио и отишао Господу у туђе вријеме, свако је отишао у свој дан и у своје вријеме. Ред Господ одређује, а ми се молимо, имамо своју логику, тражимо да иде по неком нашем реду, људској памети и логици и нашим жељама“, казао је Владика Методије, напомињући да је небеска логика другачија и на други начин функционише, дубља је мудрост и далековидија.

„Безобални је то океан љубави који зна због чега се нешто дешава, иако ми не можемо у том тренутку спознати, нити разумјети, али, можемо макар вјеровати. Није довољно, драга браћо и сестре, бити само добар Србин, треба и вјеровати онако како су најбољи Срби вјеровали. То је говорио и Владика Николај, у своје вријеме, неком човјеку па му је рекао: Бићеш добар Србин, ако будеш имао слатку душу краља Владимира, ако будеш имао издржљивост Немањину Светог Симеона Мироточивог, ако будеш имао христољубље Савино, ако будеш имао ревновање Милутиново, ако будеш имао смјерност цара Уроша, ако будеш имао пожртвовање цара Лазара, ако будеш имао витештво Страхињића Бана, ако будеш имао правдољубивост Краљевића Марка, срце Југовића мајке и тако је ређао све највеће из нашег рода. И на крају рекао: Ако будеш имао видовитост слијепих гуслара, а умјереност и мјеру српских домаћина, девственост народних дјевојака и на крају сјај крсне славе свих крштених Срба. Тада ћеш бити прави Србин“, поучавао је Владика. 

Све врлине ових великих људи и примјера из нашег рода, од наше крви, меса и костију, наше генетике, али, ако не будемо и у духовном сродству с њима, неће нас Господ, нагласио је Епископ Методије, препознати као што је препознао њих.

„Препознао је, ја сам у то увјерен, тај најљепши цвијет овог града који је убрао рукама Светог Симеона Мироточивог, оца, брата и саслужитеља нашег протојереја Драгана Ристића. Нека Господ упокоји његову душу гдје су и сви великани из нашег рода, а његову породицу и све нас њему блиске, све вас овдје сабране да утјеши, укријепи, научи и уразуми да никад, нипокоју цијену, не претпоставимо нешто што је мање вриједно ономе што је суштинско и најважније, а што нам је говорило данашње Јеванђеље“, поручио је Владика будимљанско-никшићки Г. Методије.

Честитао је, потом, храмовну славу Саборне цркве Светог Симеона Мироточивог.

Освештани су славски дарови и преломљен славски колач. Кума славе је Јелена Вукићевић, а за следећу годину обавезу су преузеле Татјана Богавац и Дијана Михајловић.