У недјељу 3. септембра 2017. у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу служена је Вечерња служба и молебан за почетак нове школске 2017/2018. године.

Вечерњу службу служили су протојереј Миодраг Тодоровић, јереј Остоја Кнежевић, старјешина никшићког Саборног храма и ђакон Константин Дојић.

Молитвеном сабрању присуствовао је велики број ученика, родитеља и просветих радника. Њима се пастирском бесједом обратио протојереј Миодраг Тодоровић, осврнувши се на ријечи Господа Исуса Христа ,,Пустите дјецу нека долазе к мени, и не браните им, јер је таквих Царство Небеско“.

Он је казао да је у овој реченици смисао учења, смисао школе за дијете које у школу иде, родитеље који их спремају за школу и учитеље који их уче.

„Она школа, онај родитељ и онај учитељ који дијете не уче Царству Небеском уче, заправо, дијете смрти, растројству, ропству. Онолико је добра она школа колико у њој има квасца Небеског. Сви велики умови, научници, пјесници или обичан човјек који живи по срцу, прешли су границе јер су ношени, управо, овим квацем, не задовољавајући се са малим, већ тражећи највеће“, рекао је о. Миодраг и додао:

„То највеће тражи онај Божји лик чији је печат у сваком човјеку, а тај Божји лик најблиставији је и најсјајнији у души дјететовој. Ту је најмање затамњен и заробљен варкама овог свијета“.

Свештеник Тодоровић је навео да људски род, од Адама и Еве до данас, брани, на неки начин, дјеци да долазе Христу и да се приближе Царству небеском. Мислећи да тако дјеци чинимо добро и да их припремамо за живот ми, не ријетко, заправо, дјецу спремамо за живот који се завршава ништавилом.

„Царство Божје је мјера која човјеку омогућава да расте до бескраја, до висине Христовог раста и узраста. Истинска и права школа била би она школа која би учила дјецу томе. Да замолимо данас ову дјечицу, која су ближе Царству Небеском, него ми њихови родитељи и учитељи, да се моле за нас да Бог пошаље на нас благодат, да нам отвори очи, да нам загрије срце да и ми осјетимо какво је бесцен благо Царство Небеско“.

„Полазећи у школе, полазимо са заједничким молитвама и бригама родитеља, ђака и учитеља. Родитељ је онај који га је родио, који га успављује, игра се са дјететом, учитељ осјећа све његове радости, туге, страхве, недоумице, Црква зна какав је прави човјек и права личност и да у сваком дјетету расте, потенцијално, прави, истински човјек. Зато, сви смо у заједничкој молитви да прво ми одрасли будемо људи, јер како ћемо научити дјецу ако се ми од тога клонимо и зато Христос грли дјецу. Човјек се најбоље учи љубављу. Свака наука која је са висине не допире до срца, свака наука која није благословена она је парцијална, помало насилничка и на силу убјеђивачка, а из загрљаја Бога и човјека рађа се загрљај човјека са човјеком, дјетета са дјететом, човјека са творевином Божјом. Ако нема тог загрљаја, ако нема комуникације са Богом онда смо само преплашени духом времена и идемо право ка његовим чељустима“, бесједио је свештеник Миодраг Тодоровић.