У цркви Светих апостола Петра и Павла у 15. недјељу по Духовима и Претпразништво Рођења Пресвете Богородице, 20. септембра 2020. Литургију је служио архијерејски намјесник бјелопољски протојереј-ставрофор Дарко Пејић.
Он је у слову пастирске поуке подјсетио на добро и зло које могу бити у човјеку.
“Зна човјек у добру пријатно да изненади и обрадује Бога и анђеле, али,често, зна да се унизи толико да буде гори од животиње. Људи хоће, стално, да испитују. Данашње свето Јеванђеље нам свједочи како људи хоће да кушају Бога, да кушају Онога Који је дошао да живот свој положи за нас, Kоји је у сваком човјеку тражио зрно, трун вјере, зрно добра, да би добро оживјело у том и у сваком човјеку.
Дотле су многи људи, а међу њима и они најобразованији у јеврејском народу, који су требали да чувају закон Божји, да уче народ да не скрене са правог пута, скренули са тог пута. У знак захвалности за љубав Христову, љубав до смрти на Kрсту, од које нема веће, ми Му узвраћамо кушањима. У данашњем Јеванђељу Христу прилазе старјешине, књижевници, фарисеји, они који су се највише мрзјели у јеврејском народу. Удружили се, удружила их мржња према Ономе Који је једини без гријеха, са са чијег језика не сиђе ријеч зла и лоша.
Сјећате се из Јеванђеља, како Га, најприје, кушају и питају за обичај у јеврејском народу, ако неком човјеку умре жена и остане му потомство, онда брат његов узме супругу његову и продужи потомство, питају Христа, седам браће и ни са једним није имала дјеце, и каже, по смрти, чија ће бити жена? Христос им саопштава: Варате се јер не познајете Писма, по Васкрсењу нити се жене, нити се удају, него су као анђели. Сјећате се онда, када су донијели новац, питајући Христа треба ли платити порез ћесару, а ту су били и Пилатови људи, у случају да Христос, као родољуб, пошто су Палестина и јеврејски народ тад били поробљени и потчињени, каже да не треба. Христос им одговара, и каже: Покажите ми новац, чији је лик и натпис, а они кажу: Ћесарев. Он им каже: Подајте ћесару ћесарево, а Божије Богу.
Тако и данас, у данашњем Јеванђељу, прилазе му књижевници и фарисеји и питају Га: Господе, која је највећа заповијест?. Они су, нажалост, и оних десет Божјих заповијести одбацили, ставили на маргине свога живота и своје заједнице. Двије главне заповијести, које су донекле држали било обрезање, а то је да се свако завјетује и посвети Богу, а друга је била празновање суботе. Када га оптужују: Зашто ученици Твоји тргају класје у суботу, онда када је у храму, када су гледали да ли ће исцијелити оног болесног у суботу и рачунали су, ако каже једно, оптужиће Га за непоштовање овог другог, и обрнуто. Ако каже нешто треће, онда ће Га оптужити за непоштовање закона. Међутим, Христос их подсјећа на двије заповијести које су записане још у Старом завјету, хиљадама година прије, а које су они, због отврдлог срца, одбацили и заборавили. Једна је, у петој књизи Мојсијевој, која каже: Љуби Господа свога, свим срцем својим, свом душом својом, и свим умом својим, и друга, слична овој: Љуби ближњега свога као самога себе. Каже се код другог Јеванђелисте: Један од тих који су питали, одговори му: Господе, право си казао. Ово је изнад пореза и свега што се чини, а Христос му одговара: Ниси далеко од Царства небеског. Овдје фарисеји и књижевници бјеху постиђени, јер их подсјети на оно што нису имали у свом срцу, уму и души, а то је љубав, каже: Не смједоше више ништа да га питају. Онда им Христос каже: И ја ћу вас нешто да питам. Чији је Христос син? А они кажу: Давидов. А он их пита: Kако онда Давид говори: Рече Господ Господу мојему, ко му је је син, како му може бити Господ. Тиме им Христос показује себе као Сина Божјег да виде, исповиједе и да се покају. Међутим, отврдлог срца, одлазе. Када нијесу могли кушањем да ухвате Христа, прибјећиће злату и сребру, даће Јуди новац да Га изда.
Како тада тако и данас. И данас многи људи, кад год нешто земаљско супроставимо Христу, ми, уствари, издајемо Христа”, бесједио је о. Дарко.
Он је указао на пандемију и оно што се покушава злоупотребити с њом.
„Говоре да су црква и причешће шириоци заразе, да крв Христова са Kрста, невино проливена, која је у Причешћу, којом се сједињујемо и обнављамо заједницу са Богом, нарушену нашим гријесима, нашим падом и падом наших прародитеља. Једино што нас уздиже са земље и враћа нашем Творцу јесте Света Тајна евхаристије, а то хоће да се омаловажи, да људи не иду у цркве, да се не окупљају. Наравно, треба поштовати, држати дистанцу и оно што се може испоштовати, али Бога не остављати. Kао што је Христос рекао Јеврејима: Треба држати и ове заповијести, али љубити Бога свим срцем, свом душом, свим умом својим, то је важније од свега. То је најузвишенија љубав и онај ко нема те љубави лаже кад каже да воли ближњега свог. Онај ко не воли Бога, не воли ни ближњег свог”, бесједио је свештеник Дарко Пејић.
