На 18. недељу по Духовдану, када прослављамо Свете Оце VII Васељенског сабора, 24. октобра 2021. света Литургија служена је, у Саборној цркви Светог Василија Острошког, у Никшићу.
Евхаристијским сабрањем началствовао је протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки уз саслужење никшићког свештенства.
Након прочитаног јеванђелског зачала, словом поуке сабраним вјерницима обратио се началствујући свештенослужитељ о. Слободан Јокић.
„Али, на твоју ријеч бацићу мрежу“, ево јасног и чистог односа Бога и човјека, ево приче о свима нама, а свака јеванђелска прича је прича нама, о нашем односу према Богу, какав је, може ли бити бољи, љепши и дубљи. „Хајде на дубину и баци мрежу своју за лов“. Господ улази код Симона Петра у његову лађу, долази у његов живот, у његов свакодневни живот, у оно што Петар живи и што јесте. Петрово занимање је било да лови рибе и од тога да храни своју породицу и, управо, Господ долази да му покаже да сваки рад треба да буде благословен“.
„А шта Петар каже: Сву смо се ноћ трудили, ништа не урадисмо, ништа не уловисмо, наш труд пропада, уморисмо се, а Господ само каже: Уради овако како ти ја кажем. Петар погне главу и каже: На твоју ријеч Господе и баци мрежу и мреже се толико напунише да их једва извукоше. Шта то значи? То је наш труд који дајемо сваки дан у животу. Трудимо се да живимо, да прехранимо породицу, трудимо се да будемо људи, сву своју снагу улажемо у то. Али, често, као и Петар изабрани, заборављамо најважнију ствар – да нисмо рекли: Господе, благослови, то смо чинили из својих снага, заборављајући да је наш труд без благослова Божјег, тј. без призива имена Божјег узалудан. Ако нема Господа у нашем животу, све што радимо може бити узалудно и нећемо имати плода“, казао је протојереј-ставрофор Слободан Јокић.
Али, додао је о. Слободан, онда долази она ријеч Господња на коју треба да погнемо главу: Ево, слуге твога Господе, благослови овај дан, овај рад, учење, благослови сваки трептај мог живота, сваки уздах да буде са благословом Твојим.
О. Слободан је указао на то да се отуђујемо се једни од других, од своје дјеце, од родитеља, од ближњег свог услед труда и борбе да преживимо у овом свијету.
„Не остављамо простор за Господа, нигдје Га нема у нашем животу зато што мислимо да све можемо сами. А Господ нас учи, управо, другачије да не можемо без ближњега свога, а не да можемо без Њега“.
„Петар је онда, и ово је битан тренутак, сагнуо главу и рекао: Господе, не могу од стида свога да поднесем близину твоју. Покајао се, схватио, а Господ мирно, тихо и благословено каже: Не бој се Петре, сад ћеш људе ловити; схватио си оно што је најбитније, - да без мене не можеш ујутру устати и увече лећи. То смо заборавили, браћо и сестре, први ја међу вама, кад устанем и кренем у овај дан и живот да кажем: Господе, нека буде благословен овај дан, да прочитамо молитву, да нам буде тај дан благословен, да у том дану буде благословен рад, а кад увече дође смирај да заблагодаримо Господу што прође још један дан у слави Његовој, да нам буде благословена ноћ и следећи дан“, бесједио је архијерејски намјесник никшићки Слободан Јокић.
