На Архијерејској Литургији, 28. октобра 2018, којом је у недјељу, у храму Светог Николе у Бијелом Пољу началствовао Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Господин Јоаникије, у свештенички чин је рукоположен ђакон Милосав Јовановић из Никшића.
Он ће убудуће бити парох треће бјелопољске парохије, коју је до сада опслуживао свештеник у пензији протојереј-ставрофор Мираш Богавац, који ће опслуживати расовску парохију.
Његовом преосвештенству је саслуживало свештенство и свештеномонаштво бјелопољског намјесништва, уз учешће бројног вјерног народа.
У архипастирској бесједи владика Јоаникије је подсјетио на поучну и драгоцјену јеванђелску причу о богаташу и Лазару, из које се види да је човјек по својој људској природи, створености везан за овај свијет.
“Али се исто тако види да се, уколико се човјек не кријепи нечим непролазним и вјечним, све што је од овога свијета полако се претвара у прах и пепео. И не само то него ако је човјек везан само за овај свијет, а изостави оно што је вјечно и непролазно, не уграђујући то у свој живот, он полако тоне у мрак, у бездан, у пакао, као онај богаташ.
Не каже се за богаташа у причи ништа лоше, не набрајују се његови грехови, једино што се види јесте да није имао милости, што се види из његових поступака. Он живљаше у богатству, а пред његовим домом бјеше неки убоги Лазар који је страдао од болести, сиромаштва и сваке биједе. Али богаташ, као и многи богаташи овог свијета (али не сви, јер има оних који су милостиви и увијек дијеле од свога богатства и тако чине добро и спасавају се), не обраћаше пажњу него је живио у задовољствима овога свијета. И ево видимо који је резултат: умрије Лазар, али га Анђели однесоше у наручје Аврамово у Царство небеско; умрије богаташ, сахранише га, то вели Јеванђеље и ништа више.
Закопаше га у земљу али у сусрету са оним свијетом велика је разлика, као што је била на овоме свијету, али су сада другачије позиције; Лазар у царству небеском, у наручју Аврамовом услишен за своје биједе, молитве и наду, а, како каже један од тумача Светог писма, највише због своје незлобивости што није осуђивао ни тог богаташа, који је живио у богатству и слави, могао да му помогне али није. Овај убоги га није осуђивао, није му завидио, јер да је то радио не би ништа било од тог Царства небеског. А овај се нађе у паклу, без добрих дјела, .. без ичега. И опет једна поука - сви су бесмртни, они који су Богу угодили у овоме животу они су бесмртни у добру, слави и у вјечности Божанској, а други су бесмртни у паклу и у вјечном огњу, ако се нису потрудили у овоме животу да угоде Богу. А чиме се то Богу угађа? Вјером, молитвом, добротом, милосрђем посебно, према онима којима је љубав и милост потребна а највише, као што видите неосуђивањем. Неосуђивање, незлопамћење, незавиђење је оно чиме се највише Богу угађа, јер је то оно чега се човјек најтеже ослобађа”, бесједио је владика Јоаникије.
Преосвећени владика Јоаникије је казао да би оно чему нас учи Господ нама било недовољно да Господ наш Исус Христос све то није потрврдио и својом ријечју и дјелом, а све запечатио својом живоносном крвљу на Крсту изливеном, ради нас и ради нашега спасења.
“Својом смрћу посвједочио и својим васркрсењем све то некако осмислио, објавио, показао, јер његово васкрсење открива смисао свега људског живота. Наша вјера у Христа, уколико није крунисана вјером у његово васкрсење, она не представља много. Има многих који вјерују у Христа па кажу, био је то најбољи од свих људи, али ипак човјек. Будите сигурни, та вјера не значи много. А има и оних који се стално поучавају из његових ријечи, дјела, али опет не вјерују нити у његово божанство, нити васкрсење. То су секте које се множе и којих има на стотине. Не значи та вјера много, заправо не значи ништа, јер уколико није потпуна она не може да опстане, да издржи и прије или касније се суши. Права истинита вјера је вјера у оваплоћење Христово, све оно што је говорио и чинио, а посебно у његово страдање, смрт и васкрсење, а потом наравно и изливање благодати Сетога Духа на цијелу цркву, коју је Господ тако основао. И он је крајуеугаони камен на коме стоји сва грађевина Цркве.
И црква се може замислити као нека грађевина, чији је темељ Христос, а ми се узиђујемо у ту вјечну, наразориву, непродадивљу свијетлу, богоносну, преславну грађевину. Али исто тако треба да знамо да је Господ Исус Христос глава Цркве, и Свето писмо обилује тим сликама, којима нам објашњава тајну Цркве. Па некад каже да је ‘Црква сазидана на темељу који се зове Христос, на крајугаоном камену’, а онда послије апостол Павле каже: ‘Христос је Христос је глава Цркве, а ми смо удови тог великог организма’. А из главе заправо иду сви сигнали према осталним удовима тијела, односно цркве”, бесједио је преосвећени владика Јоаникије.
Честитајући чин свештеника владика Јоаникије се подсјетио времена када је младог Милосава отац довео у Цетињску богословију, и када га је он питао зашто дијете није уписао у неке друге школе.
“Па не знам, он цијело вријеме чита те књиге духовне, црта неке цркве, свештенике, само то хоће па нећу да му сметам”, казао владика Јоаникије и истакао да је његов отац као поштар био претучен од лопова, и да је послије више мјесеци проведених у коми и данас жив, али са великим последицама, док се мајка у међувремену упокојила.
Ипак, додао је владика Јоаникије, поред свих тих недаћа он је завршио теолошки факултет на Српском теолошком факултету, изучио језике и добио добро образовање.
Владика је подсјетио на вријеме када је у Бијелом Пољу било једва два а ријетко три свештеника, истучући да је ипак то вријеме по много чему било боље од овог данашњег.
“Била су тешка, али ни данас нису боља, по много чему су гора. Али у нечему су боља, а у нечему много гора. Није било тада такве мржње према српском народу у Црној Гори као што је има данас. А то је лоше и за Црну Гору и за њену будућност. А српски народ, који је научио да трпи али и да се нада и вјерује, и да се моли и прашта, ићи ће напријед, без обзира каква су искушења дошла, јер има искуство утемељено у Црној Гори као у својој матичној држави. Према томе нема ни чега да се стиди нити од кога да се плаши, једино што неће да производи и изазива још веће зло и неће да се завађа са браћом заблудјелом и помраченом. Претпрјеће заблудјелу браћу, која мало-мало па хоће неку цркву да руше, или да прогони свештенике, или да отимају храмове, шта све неће за име Бога. Гдје то има да раде тако, а хоће, кажу, у Европу. Они су Европејци! А још се, каже, стално нешто фокусирају. Кад год неко оде у Брисел каже да се фокусирамо на ово, да се фокусирамо на оно, ето им језика, сви се нешто фокусирају. Кад би толико пажње било на добро, било би нам свима добро, а од тих фокусирања слаба вајда. Погледајте само какав је рјечник тих скоројевића, али морамо се молити Богу, колико год да смо дужни да разумијемо шта нам се догађа, још више смо дужни да се Богу молимо и за своје спасење и за ближње,“ бесједио је владика Јоаникије.
Преосвећени епископ се захвалио проти Мирашу који је служио у тешким временима, и који ће своју часну службу наставити у парохији у Расову.
“ Имам обавезу да се захвалим проти који је чувао овај храм, и који је часно и честито служио, овдје у овом времену дочекао нову генерацију свештеника. И он може бити задовољан што је данас овако умножено свештенство и посебно што је добио образованог и кротког младог свештеника“, бесједио је владика Јоаникије.
Прота Мираш је службу започео 1973. године. Он се захвалио владици на дивној бесједи.
“ 1973. године сам у Цетињском манастиру примио благодат коју данас прими наш отац Милосав. Четрдесет и шеста година а наслиједио сам свештеника који је рукоположен 1928. године и био свештеник и старјешина овог светог храма до 1976. године. Драго ми је што је дошао млад свештеник, што стижу нове снаге. Муке је било, биће и даље и оцу нашем Милосаву, али сви смо свјесни оне Божије ријечи, “доста ти је благодат моја”. У било којем тренутку свога живота отац треба да зна да је свештенички чин већи од ангелског, пророчког и царског. И друго, иако родитељи подижу дијете, кумови се старају о његовом духовном узрастању, али Господ тражи душу сваког вјерника из руке свештеника. Свештеник је ту свједок да посвједочи и одговара за оно шта је радио и како је радио. Морам само још да кажем, оцу Милосаву, родио се у вријеме у најљепшој епархији, али је дошао у најбоље намјесништво, у здраво намјесништво у које га прихатамо као брата”, бесједио је о. Мираш.
