Нова књига поезије „Сузе Марка Миљанова“, нашег познатог књижевника Ранка Јововића представљена је, у понедјељак 2. октобра 2017, на трибини УКЦГ „Свободијада“, у Друштву црногорско-руског пријатељства „Свети Георгије“ у Никшићу.
Уредница трибине, Милица Бакрач је напоменула да је Ранко Јововић до сада објавио књиге поезије: Гвоздена шума, Додир таме, Јемство, Дивљи плач, Пса ми, Пољубац за Ану Ахматову, Гомилање страха, Земља за укоп, Црњански, Пагани пред Распећем, Шта је Човјек, Без подвига Господе, Мрачни хљеб, Мој допринос разарању свијета, Чекајући јакобинце, Издахнућу на балкону, као и више књига есеја и интервјуа. Штампано је и више избора из поезије Ранка Јововића, а објављена су два зборника поезије овог пјесника, чије стваралаштво је награђено нашим најзначајнијим књижевним наградама.
Осврћући се на ново пјесничко остварење Ранка Јововића Бакрач је казала да као да се, још увијек, чује Марков пригушени ропац, од Медуна, преко свих ових наших крајева, а само они који су му најблискији срцем и мишљу, у стању су да виде његове сузе и данас, само они умију и смију да пишу о њима.
„Видио је, и види Ранко Јововић и Маркове сузе, и сузе оба Петра Петровића Његоша. Видио је сузе хромог Вука Стефановића Караџића, старца Милије. Видио је и осјетио последњи Карађорђев уздах, ако га је било, а морало га је бити. Видио је и осјетио сјај небеских капи из слијепог вида Филипа Вишњића. Ако је кад, а јесте, и Хомер заплакао, и те сузе, као и сузе свих великих, овом великану су казане, јер су пред њим капале братски, несакривене“, истакла је Бакрач.
По мишљењу њижевника Илије Лакушића поетика Ранка Јововића представља рендгентски снимак ауторовог личног, емотивног и духовног живота. Том снимку, нагласио је Лакушић, није страно ни срце, ни суза, ни патња, ништа од онога што се у кошмару стварности мијеша као неподношљив раствор из којег би ваљало спасити свијет.
„Прво и основно, незаобилазно питање је откуд сузе из душе и очију узорног јунака који је срочио „Примјере чојства и јунаштва“ и који су то разлози за плакање Марка Миљанова. Такве разлоге створило је вријеме, које је у апсолутном сукобу са примјерима и етичким поставкама Марка Миљанова“.
„Ова књига је, чини ми се, више од осталих посвећена свом народу, његовом колективном усуду. Свакако, ради се о намјери пјесника да забиљежи свој став и своје мјесто у једном судбоносном тренутку. Ово је и шанса да се кроз опште стање изнесе снажна палета личног присуства и осјећаја у том вртлогу“.
„Ово је директно упирање прстом, односно прецизним стихом у историјско дно у које су сатјерани примјери чојства и јунаштва. Марко Миљанов је овдје постављен као снажна парадигма, која се успоставља у однос са посрнућима, које ће тешко превазићи вријеме. Како то да су се Црногорци, па и читаво српство, васпитавали на некој врсти спартанског морала, а да се највеће вриједности тог узноса данас вуку по улицама као пароле разних прајдова. Како то да смо у историјском вртлогу изгубили државно достојанство и са поносом судимо појавама које су у нашој историји биле прекривене презиром“, запазио је Лакушић.
Књижевник Милутин Мићовић је навео да је Ранко Јововић у поезији, јавном, културном животу присутан, већ, педесетак година и за то, не мало, вријеме он је добро савладао „борилачке вјештине“.
„Иако су на њега упирали прстом нијесу, ипак, смјели тако сурово, дрско и примитивно да му се примичу. Штитила га је његова пјесничка аура. Пјесник је онај који се обраћа другима и осјећа потребу за заједницом, за духовним братством, али, све то претпоставља и да је пјесничка позиција јако усамљена, та издвојеност је његов биљег, његов индивидуум је толико различит и мора да истрајава у знаку разлике“, сматра Мићовић, оцјењујући да је Ранко Јововић у „оном претходном времену био дисидент, онај који мисли другачије од званичне идеологије“. Тада је, по ријечима Мићовића, изискрио својим пјесничким ријечима, био запажен као човјек који носи личну, а на неки дубљи начин и колективну слободу.
„Ранко Јововић је обезбиједио оно што је најважније - своју препознатљивост, своју различитост, а што му је омогућио његов таленат, његов пјеснички, горљиви темперамент, можемо рећи и његова екстремност, нарцизам, својеглавост. Све то гради и тка ту посебност и карактер човјека, који носи, развија, рађа, умножава свој пјеснички лик кроз поезију“, казао је Мићовић.
Стихове из промовисане књиге читао је Спасоје Томић, а публици се избором из своје поезије обратио и аутор Ранко Јововић.
