У цркви Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу, у недјељу 17. по Педесетници, 17. октобра 2021. Литургију је служио протојереј-ставрофор Дарко Пејић.
Пастирским словом обратио се о. Дарко, рекавши да би без истрајавања све стало.
“Да нема истрајавања, дрвеће не би расло, нити би трава зеленила, све би стало. Kолико год пута засјекли дрво или газили траву, они ће опет расти. Исто чине мрави, који, колико год да им пута униште мравињак, они раде још ревносније; исто је са птицама и другим живим бићима“.
“И човјек треба да има ту истрајност, али, посебно, да уз физичку има унутрашњу, духовну, да се труди изнова и изнова да воли Господа Бога свога и да воли ближњег као само себе. Та истрајност може човјека да одведе до неслућених висина, до највиших висина, до Царства Господа Исуса Христа. Данашње Јеванђеље нам наводи један диван примјер истрајност. Док су јеврејски народ и старјешине њихове, који су себе називали и сматрали изабраним Божјим народом, престали да буду истрајни у унутрашњој, духовној истрајности, дотле су незнабожачки народ и Хананејка поштовали Господа”, казао је о. Дарко, подсјетивши да је Свети Јован Kрститељ прозивао јеврејски народ ријечима: Породи змијини, родите пород достојан покајања.
Хананејка, иако је припадала народу који је Господ протјерао из земље да би ту населио изабрани народ, који га је заборавио и одбацио, тражила је од Господа да јој помогне, не њој, него њеној кћерки и она каже: Господе помози ми, кћи моју мучи ђаво.
“Непрестани крици и јауци, нико нема мира, а посебно мајчинско срце, које слуша крике и урлике дјетета свог, а не може да му помогне. Приносила је она, сигурно, жртве, њој знаним, боговима, обилазила гатаре и видаре, међутим, чула је да пролази Христос, повјеровала свим срцем и изашла испред Њега. Међутим, каже Јеванђеље: Господ је не чује и она вапије поново. Апостоли, чувши њен вапај говоре, али, Он ни њима не одговара, први пут, да би у срца апостола усадио љубав за ближњега и сажаљење“.
Она онда, каже даље Јеванђеље, паде пред ноге Његове, вапијући: Господе, помози ми. Христос јој одговара реченицом, коју су, често, до тада изговарали Јевреји:
„Није добро узети хљеб од дјеце, то јест благодат и оно што је донио, и бацити псима; бацити пред оне који не вјерују у једнога Бога, него приносе жртве разним боговима. А она, умјесто да се побуни, као што би се већина нас побунило да нас неко упореди са псима, не ропће и не буни се, јер јој је љубав према Богу и свом дјетету већа и надилази сваку увреду и сваку ријеч. Она одговара величанственим ријечима:
“Да Господе, али и пси једу са трпеза, од мрва које падају са трпеза господара њихових. Она тиме исповиједа Христа као Бога, и још каже: Нема нама помоћи без Тебе. И једино нам Ти можеш помоћи, молим Те Господе. Христос се онда окреће апостолима и народу и каже: Заиста вам кажем, нигдје овакве вјере не нађох, а њој каже: Иди жено, велика је вјера твоја и нека ти буде по ријечи твојој. Каже Јеванђеље: Дође кући и оздрави кћи њена тога часа”.
„То је истрајност, неодустајање чим надође прва бура и немир. Међутим, зашто људи не могу да воле друге људе и зашто их често мрзе или им се ругају и понижавају. Зато што смо сами слаби и нејаки, а пуни гордости и себичлука и онда не дозвољавамо да ико буде бољи од нас. Не жалостимо због тога једни друге, не жалостимо анђела свога, волимо Бога, волимо једни друге, будимо истрајни у љубави, да по томе сви знају да смо Христови, да говоре љубав и дјела наша. Да свједоче да ми јесмо Божји, да не убјеђујемо друге како је хришћанство и православље једино добро. Kаже један Свети Отац, када би хришћани били прави хришћани, у свијету и не би било друге вјере до вјере у Христа. На жалост, хришћани су се често показивали гори од многобожаца и незнабожаца, као што су овом случају Јевреји, изабрани народ Божји, који се показао да је гори од незнабожаца. Шта је кроз историју радила хришћанска просвећена Европа и Америка? Kолико ратова и колико несрећа у цијелом човјечанству? Због тога се чувајмо таквог хришћанства и такве вјере, да буду далеко од свих нас, а ми да будемо и останемо чеда Светог Саве, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског. Молитвама свих Светих из рода нашега, нека нам Господ да трпљење, истрајности и снаге да на том путу стојимо и постојимо“, бесједио је свештеник Дарко Пејић.
