Литургију у цркви светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу у недјељу је служио протојереј Дарко Пејић.
Осврћући се на прочитано Јеванђеље о милосрђу о. Дарко је казао је да први корак у милосрђу, како сам Господ Исус Христос каже, “како хожете да вама чине људи, онако чините ви људима”.
“Значи ако не би вољели да нас људи лажу и обмањују, +не би требало ни ми то да радимо људима. Не би вољели да нас људи поткрадају, оговарају, и завиде и сами не би требало то да радимо. Нико не би волио да га неко мрзи и не би требало да у срцу нашем имамо мржњу. А онда Господ наставља Јеванђеље и каже: А ја вам кажем : Љубите непријатеље своје, љубите оне који вас куну."
"Е ово је савршенство милосрђа и љубави. Међутим, ми смо данас иако себе називамо Хришћанима и народом и дјецом Божјом, укопани некако у неком рову самосажаљења и мисли и замисли како нас сви мрзе. Па кажемо, опростићу ја другоме али нека прво он опрости мени."
"Међутим, милосрђе није таворење и стајање него радња која се непрестано одвија, треба бити милосрдан и вољети сваког човјека. И човјек не треба да размишља о томе колико га људи мрзи него да размишља колико људи он мрзи и не воли."
"Оно што ми треба да научимо је да волимо сваког човјека. Не чека Господ да сви постану добри и да нестане мржња па да би сунце изашло из своје луче , распрострло и загријало нас и земљу ову, него подједнако грије и зле и добре. То значи да Бог воли сваког човјека. Тако и ми као Хришћани и дјеца Божја треба да се трудимо колико год можемо да волимо сваког човјека. Има Владила Николај једну дивну реченицу: Благослови Господе непријатеље моје и ја их благосиљам не кунем. Знате какви су пријатељи, па и они у кући. Па сестра сестри каже “а како си се фино средила и нашминкала”, па је подржава и она се све више шминка и сређује да се још више допадне. Је ли пријатељ та сестра? Ми често из лажне ревности подржавамо једни у другима и лоше склоности и навике да би се додворили другим људима. Важније нам је да они мисле да смо им пријатељи него да стварно то будемо. Али Хришћанство није то. Зато је увијек важно да будемо богољубиви, човјекољубиви, правдољубиви, онда ће све остало доћи. Кад наиђе болест ако узвикнемо Господе исцијели помози – је ли болест лоша. Ако нас непријатељ гонећи угна под Божје скуте, бјежећи од невоље и муке сву своју наду положимо на Бога, па је ли нам то онда непријатељ. Не него напротив, велики пријатељ, јер смо заборавили на Бога, уздали се у себе своју снагу и моћ а он нас опоменуо да смо без Бога ништа. Зато све што дође по Божјем је допуштењу, и непријатељи и невоље. А ми као Хришћани прихатимо све као од Бога нам дато, и пријатеље и непријатеље, и сроднике о оне који нас воле и не воле. Неће Господ који нам је дао свој лик и обличје и духа својега да њим ди,шемо да нас остави. Имајмо наду у Бога, будимо само постојани идимо тим путем. Чинимо мале ситнице, у седам дана тај један сат да дођемо на службу да се помолимо Богу. Кад је пост отростимо, дођимо исповиједимо се покајмо се и причестимо, обновимо заједницу са Богом. Људи су стално мисле како они нешто стичу и стварају. Шта су Адам и Ева у рају стекли, зар нису све добили, све им је Бог дао, створивши све рајске красоте. Па поново нама када је смо пали и посрнуо човјек, скоро да пропадне, кога је подигао и помогао му. Зар му није Бог крвљву својом поново оживио наду. И зар ми данас не живимо Богом и дишемо само сат времена без ваздуха или Божје милости никог не би било. Кад је тако и знамо да нам је све од Бога положимо наду на Бога, па ће све бити добро”, бесједио је о. Дарко.
