Мој Тумански пут у благословеним Лучинским данима када славимо апостола Луку, Светог Петра Цетињског, у данима када се сећамо Митрополита Амфилохија Радовића.

Господ Бог јер нико не може као Он, дао ми је један велики благослов и отворио пут да са родитељима и стрицем посетим једну велику дивну српску светињу, дом Господњи.

За време пута моје мисли су биле усмерене на размишљање о том благослову  због одласка  како су ми и Тумански светитељи Зосим и Јаков отворили рајски пут и позвали ме на поклоњење њиховим чудесним моштима. Када сам стигао био сам очаран лепотом манастира и природом у окружењу а највећа жеља ми је била да светитељи услише моју молитву за оздрављење. У том тренутку када смо стигли, у порти је почињала молитва за здравље и оздрављење присутних.

Корачао сам ка улазу у манастир и имао осећај као да лебдим.

Поклонио сам се моштима светаца наслонио главу на ћивоте и молио кроз сузе за своје оздрављење. Дуго ћу памтити како ме је стриц мазио по леђима док сам се молио и како су мајки текле сузе кад сам прилазио са њом кивотима. Дуго сам седео на клупи, гледао у даљину и молио се на светом месту где сам се сусрео са живим Богом уз мирис тамјана да добијем снаге за борбу кроз зивот, где сам ускраћен физички за много тога... Растем и верујем да је Бог на мојој страни, да уз веру чуда постоје и да ће бити једног дана све лакше.

Урош Јоксимовић