Ваша светости, Вископреосвећена и Преосвећена господо архијереји, братијо свештеници, браћо монаси, сестре монахиње, браћо и сестре,

Божанска благодат која се даје немоћнима и која лечи све оне који у њој оскудевају, довела је мене данас пред вас, свети оци, и вас браћо и сестре, да пред вама, а на првом месту пред невидљивим и свезнајућим Богом, сагнем главу и да се прихватим велике части и дужности архипастира Цркве Божје.

Знајући да се ова служба даје само светима и онима који имају моћи и умне способности да је носе, ја данас пред свима вама постављам себи питање: ко сам ја, с обзиром да знам своје недостатке и слабости, и одакле ми та слобода да се дрзнем и прихватим ову велику и Свету тајну?

Ако су свети пророци и апостоли вапили Господу да их поштеди овакве службе, шта да кажем ја, недостојни и од свих најгрешнији, „убог делима, а богат страстима“ и како да прихватим и одазовем се позиву Духа Светог, и то у ово тешко и претешко време по наш народ и цркву?

Скрушен пред дужношћу, сматрајући свој избор чудом Светог Духа, приклањајући главу да примим знаке достојанства, стално сам понављао у себи: „Велики јеси Господе и чудна су дела Твоја“. Утешен бих када се присетих речи апостола Павла који каже да нас Бог призива не по дјелима нашим, него по својој вољи и благодети.

Понизно иказујући благодарност, молим се Богу да његова света воља помогне мени грешном. Свестан својих слабости, тешим се да сам, ипак, дете Божје и дете светог Саве и дете Студенице, то ми даје смелости да данас, попут апостола Павла, изјавим: Све могу у Христу Исусу који ми моћ даје (Флп 4, 13). Уздам се у благодат Духа Светога, коју данас примих кроз полагање Ваших руку, да ме неће оставити немоћног у моме служењу, већ да ће ме крепити и упућивати на сваку Истину и Правду.

Свети архијерејски сабор Цркве српске, на челу с Његовом светошћу, руковођен Духом Светим, изабрао ме је за Епископа Цркве Христове и тиме ми указао највећу част која се може указати смртном човеку, али ми је наменио и велику одговорност. Овим избором, ви сте ме, свети оци, извели на голготску жртву. И ја, у овом часу и са овог места, иако спутан недовољношћу људског језика, из чисте душе и искрена срца, благодарим Његовој светости и отачаственим архијерејима на указаној ми части Голготе. Све што могу рећи у овом тренутку, јесте то да ћу се трудити, колико ми способности дозвољавају, да поверену част оправдам и достојснство очувам, на лично спасење и спасење повереног ми народа Божијег и његово привођење у Царство небеско.

Трудићу се, уз Божју помоћ, да будем добар пастир стада Христовог, имајући пред собом узор Пастироначелника Христа, светог Јована Златоустог, светих апостола, светог Саве Српског и других свештених отаца и архијереја Цркве Христове, чијем сте ме хору данас присајединили полагањем руку. Трудићу се да све ране народа мога осећам као своје и да му тако будем слуга, сећајући се речи Христових: Син човечији није дошао да му служе, него да послужи и да живот свој да као откуп за многе (Мт 20, 28). Зато ја не схватам архијерејску службу као заповедање, него служење речи Божје, јер величина у Цркви мери се величином служења.

Епископ нема своје личне радости нити има своје личне туге. Радост Цркве његова је радост, жалост Цркве његова је туга. Ако се буде чинило добро – Епископ ће увек да се радује! А, ако се буде рађало зло – сваки Епископ ће да буде тужан! Знам да Епископ треба да поднесе сваку злобу, прогањање, па чаки и смрт ради истине и правде, да буде способан да пије чашу Христову и да се крсти његовим крштењем (Мт 20, 23; Мк 10, 39). Тежићу да останем верен апостолском предању, доследан његовом учењу.

Молим Вашу светост, вас браћо архијереји, свештенике, монахе и сестре монахиње и тебе благочестиви народе, све сабране овде, у мајци српских цркава Студеници, на ову моју Педесетницу, да се помолите Богу за мене, да благодат Божја, коју данас примих, остане у мени до краја живота, да ме штити, крепи, бодри у новој служби Богу и народу, да ме чува у страху Божјем.

Не могу, а да се у овом тренутку, не сетим свога пострига и своје Студенице, великог српског светилишта, где сам провео пуне три деценије, почев од дечаштва. Студеница ми је била истинска духовна мајка и најбоља учионица; ако нешто јесам, јесам само Студеницом. Уздам се у овом часу у светитеље студеничке, којима сам покорно служио дванаест година на трону часних игумана студеничких. Тражим ослонац од Оне, пред чијом сам светом сликом одстојао толике Литургије и у чијем сам храму славословио у Њену славу: Мајко Божја Студеничка, буди ми на помоћи! Молим се светом Симеону Мироточивом, пред чијим сам моштима коленопоклоно метанисао, и вапијем светом Сави, у чијој сам сенци духовно растао, да ми пруже путоводитељну руку, као некад светим ктиторима у српској земљи, да не залутам на сплетеним стазама овога света. Никада нисам сметнуо са ума псалтирску поуку светог Симеона: „Придите чеда, и послушајте мене, страху Господњем научићу вас“, од које је полазио и сам свети Сава, прописујући своја правила за монашки живот.

Осећам обавезу да се захвалим братству, живим и покојним монасима, с којима сам се овде молио, на љубави, искрености, преданости, уважавању и подршци да бих достојно придржавао престо светог Саве у лаври светог Симеона. И у овом часу хоћу да истакнем своју синовску оданост високопрподобном архимандриту Јулијану и блажене успомене покојном оцу Симеону, који су ме приводили источницима хришћанске мудродти и били будни и брижни саветници у монашким правилима и понашању, све у жељи да заједно с њима будем удостојен служења у славу Господњу, Богородице Студеничке, светог Симеона и светог Саве и светог краља Стефана Првовенчаног, а за добро своје и за добро наше пастве.

Нада мном, као и над манастиром Студеницом, бдели су преосвећени епископи жички, покојни Василије, који ме је замонашио и рукоположио у чин ђакона и свештеника, и посебно, Господин Стефан, исправљајући ме у младалачким пренагљеностима, враћајући ме трезвености ума и искрености срца, увек мислећи на корист Цркве и на моје духовно уздизање. Гајим наду да ме моје братство неће заборавити у својим молитвама и да ће ми опростити, заједно с Преосвећеним Епископом Стефаном, за моја погрешења.

Благодаран сам својим родитељима, сада покојним Радојку и Стани, који су ме као часни људи и богомољци светог владике Николаја, упутили у хришћански живот. Они су ме, као дете, заветовали Богу и нису ми то хтели рећи све до пред своју смрт. Верујем да се данас и њихове душе радују на небесима, заједно с мојом, пред овим студеничким сводовима.

Мудра одлука Светог архијерејског сабора Српске православне цркве да оживи бригу о њеним верницима у епархијама у Повардарју, наменила је мени да ходам стазама великих архијереја словенске цркве, светих Климента и Наума, Грчке цркве, учених епарха Лава и Теофилакта, као и Срба на охридском престолу, Николе који је ту дошао као први из Србије и који је ставио царски венац на Душанову главу у Скопљу, Прохора који се трудио да уз помоћ српског језика и српских култова одржи, уз грчку, упоредо и словенску службу, Николаја Велимировића који је у Охриду написао своје најлепше и, можда најпобожније, странице. Узори које су оставили Православној цркви и верницима, надахњивали су и мене, а представљаће углед и у будћности. Задужбине наших владара и великаша, црквених достојанственика и побожног народа широм Повардарја, какве су Старо Нагоричино и Матеич, Свети Никита, Кучевиште и Љуботен, Лесново и Псача, Марков манастир и Андрејаш, Богородица тетовска и многе друге, познате целом свету као најлепша заоставштина нашег духа и духовности, колико год оспораване у својој припадности, нису биле нити ће бити напуштене од наше Цркве, наше науке и наших верника. Општа брига о њима биће и моја непрестана мисао.

Од општег схватања да смо дужни према својој прошлости у Повардарју и према своме народу данас на тим просторима, биће потребно прећи на непосредан рад. У том погледу, сви очекују велике тешкоће. На нашој страни су правда и црквено право, на нашој страни су све православне цркве, али на њој су и сви важећи документи о људским правима и верским слободама, на које се позива сав савремени свет. Ако би се прикладно ставили у дејство сви ти снажни чиниоци, надамо се и у Бога уздамо, да би ускоро могла да пропоје српска Литургија за наше верника у Повардарју, у славним задужбинама и новоподигнутим црквама.

Јужним Словенима у тим крајевима, који се не осећају Србима, не желимо зло, него мир и спасење, нити заступамо присилу као средство разрешења црквених питања, али за своје вернике тражимо канонска права како би слободно могли да изражавају своја верска уверења и припадност Српској Цркви и српском народу. За све, пак, православне вернике Скопске митрополије и осталих епархија на овим просторима, које канонски припадају нашој Цркви, уз црквено признату широку аутономију, желимо повратак канонском поретку једино признатом и прихваћеном од целокупног Православља. Свестан сам да ова и сродна питања нису само моја и епархије чији администратор постајем, већ Српске цркве као целине и целокупног васељенског Православља.

Оснажите ме за тај пут још једном, својим благословом, Ваша светости, и ви браћо архијереји и подржите моја надања и напоре. Помолите се и ободрите ме и ви, одани пријатељи манастира Студенице и моји, како би својим маломерним снагама прикључио и ваше енергије, ради чињења добра нашој Цркви и нашем народу.

Хвала вам свима, што сте уложили напор да у овом тешком, али свечаном часу, будете са мном. На све вас призивам благослов Божји!

БЕСЕДА ЕПИСКОПА ТЕТОВСКОГ ГОСПОДИНА ЈОВАНА МЛАДЕНОВИЋА, НА ХИРОТОНИЈИ У МАНАСТИРУ СТУДЕНИЦИ, 25. ЈУЛ 1993. ГОДИНЕ

Извор: Епархија шумадијска