Свечана академија поводом 100 година од ослобођења и уједињења Црне Горе и Србије одржана је синоћ у Црквено-народном дому Свети Василије Острошки у Никшићу.
Свечану академију организовао је „Српски народ Никшића“, а почела је интонирањем химне краља Николе Петровића „О намо, намо за брда она“.
У препуној сали Црквено-народног дома окупљенима су се обратили протојереј-ставрофор Драган Крушић, др Будимир Алексић, народни посланик и Јанко Јелић, књижевник.
-Овај велики, свенародни и свесрпски јубилеј је јединствена прилика да се подсјетимо на наше знамените претке и њихову у Господу свеугодну жртву, а уједно и морална обавеза и дуг нас њихових потомака да их никад не смијемо заборавити, јер уколико би их не дај Боже заборавили ми бисмо пали у најтежу и свепогубну болест савременог човјека која се зове заборав, рекао је протојереј-ставрофор Драган Крушић.
„Прије 100 година Велика народна скупштина у Подгорици прогласила је уједињење са Србијом. Српски народ у Црној Гори у одлукама скупштине исказао је насушну потребу да се сједини са једнородном и једнокрвном браћом поштујући историјско и природно начело, један народ – једна држава“, истакао је отац Крушић и додао:
„Подгоричкој скупштини не може се оспорити легитимитет. Уосталом, признањем новостворене државе Срба, Хрвата и Словенаца на конфернцији мира у Версају признати су сви референдумски процеси који су довели до конституисања државе Срба, Хрвата и Словенаца“.
Крушић је истакао да је Подгоричка скупштина верификовала тежњу српског народа за стварање националне цјелине. Крушић је нагласио да је национална цјелина крајњи циљ и потреба сваког историјски свјесног народа. Она подразумијева не само територијално јединиство него духовну, политичку, културну интегралност.
„Убрзо након стварања државе Срба, Хрвата и Словенаца остварено је и духовно јединство српског народа. Године 1920. успостављена је и административна црквена цјелина која је знатно оснажила статус и значај Српске православне цркве у новоствореној држави Срба, Хрвата и Словенаца“, истакао је отац Крушић и закључио:
„Међутим, у другој половини 20 вијека сумњиви политички пројекти и идеологије расточили су јединство и цјелину српског народа. У Првом и Другом свјетском рату Срби су својим сатирањем озбиљно угрозили биолошку супстанцу. Српски народ у Црној Гори је након Дугог свјетског рата доживио идентитески суноврат са поразним посљедицама. Под утицајем разних политика и идеологија Црна Гора је своју државну и политичку стратегију градила на антисрпству правећи отклон од Бога, Његоша, Косовског завјета и језика“.
Алексић: 1918. је остварена вишевјековна жеља
-На Подгоричкој скупштини је остварена вишевјековна жеља српског народа Црне Горе и Србије за уједињењем и стварањем јединствене српске државе. Остварен је велики историјски сан, сан о српском јединству. Наиме, пет вјекова су се наши преци борили да би дочекали дан да се уједине са својим сународницима из других српских земаља, рекао је др Будимир Алексић, посланик ДФ.
„Питање уједињења Црне Горе и Србије постављено је на дневни ред још током трајања Првог свјетског рата. Међу Црногорцима у емиграцији био је изузетно јак покрет за безусловно уједињење Црне Горе и Србије. Веома важну улогу у реализацији уједињења Црне Горе и Србије имао је и комитски покрет у Црној Гори. Од самог свог формирања, од средине 1916. овај покрет се одлучно залагао за уједињење Црне Горе са Србијом, под династијом Карађорђевића. То се најбоље види из резолуције коју су комите усвојиле на збору у Добриловини 10. јула 1918. гдје се, између осталог, каже: „1) Да се продужи борба против окупатора до коначног истјеривања из земље и уједињења Црне Горе и Србије под династијом Карађорђевића“, нагласио је Алексић и додао:
„На изборима су учествовале двије листе – „бјелаши“ и „зеленаши“. Учешће на изборима узели су и Албанци и муслимани који су бирали своје посланике. На изборе су изашли сви они који су имали право гласа. На изборима је изабрано 169 посланика. Касније, четворици од њих нијесу верификовани мандати, тако да их је остало 165.
Према расположивим подацима и записима савременика избори су одржани „без икаквог терора, у најбољем реду, без икаквог озбиљног инцидента“.
Алексић је истакао да у озбиљној историографији нема спорења о Подгоричкој скупштини, њеном значају и последицама.
„Спорове о овом догађају покретали су и покрећу псеудоисторичари, политички острашћени публицисти и новинари, као и политичари – из реда црногорског сепаратистичког покрета. Њихова је теза да је Подгоричка скупштина била нелегална и нелегитимна. Наиме, сама чињеница да су зеленаши прихватили да узму учешћа у изборима за ту Скупштину говори о томе да су они уједињење а приори прихватили. Они су, дакле, ову Скупштину сматрали квалификованом да решава о судбини Црне Горе. То потврђује не само њихово учешће на изборима него и њихова жалба овој истој Скупштини у вези са изборима на Цетињу. Уосталом, да уједињење прихватају они су и сами изјављивали“, нагласио је Алексић и истакао:
„Црногорски сепаратисти игноришу чињеницу да је сазив црногорске скупштине из 1914. репрезентовао само половину становништва и територије ондашње Црне Горе; области које су ушле у састав Црне Горе након Балканских ратова нијесу имале своје представнике у црногорској скупштини. Осим тога, капитулацијом Црне Горе 1916. престала је да постоји њена државна организација и суверена власт (успостављена је окупациона власт), па дакле и законодавна власт. Према томе, и de iure и de facto скупштина Краљевине Црне Горе од тог тренутка више није постојала.
Уједињење Црне Горе са Србијом било је историјска нужност. То се може лако доказати и анализом економских и друштвено-политичких чинилаца“.
Алексић се осврнуо и на како је рекао „првог човјека и душу ујединитељског покрета Марко Даковић“, који је био и оснивач и први предсједник Клуба црногорске универзитетске омладине у Београду.
„Оно што је данас парадоксално јесте чињеница да демократски карактер избора за Подгоричку скупштину и њене одлуке оспоравају протагонисти и апологети нерегуларног референдума о државно-правном статусу Црне Горе одржаном 21. маја 2006. када је разбијена заједничка држава Црне Горе и Србије. Противно вољи убједљиве већине државотворног, православног народа, те (2006) године реализован је један антидемократски подухват, уз свесрдну подршку земаља НАТО пакта предвођених САД, и уз издашну финансијску помоћ западних центара моћи“, рекао је Алексић.
Алексић сматра да је парадоксално да је данашња званична Црна Гора, вољом њене власти на позицијама аустроугарског окупатора из 1916, а не на позицијама својих предака из тог периода. Он је такође нагласио као што је Аустроугарска забранила ћирилицу, демонизовала Србију и српски народ, и оптуживала их за све и свашта, а то исто ради и марионетски режим у Црној Гори данас.
„Никаквим забранама ни административним насиљем не може се спријечити тежња једног народа за остварењем његовог културног, духовног, националног и државног јединства. Оно што су прије сто година могли наши преци, можемо и ми данас, а моћи ће сјутра и наша дјеца“, закључио је Алексић.
Јелић: Прослава 100 година ослобођења у земљи која није слободна
-У јесен 1918. стигла је слобода, а сан о уједињењу је постао јава. То су историјске чињенице и то је истина и изнад историје. Нема смисла доказивати, расправљати и убјеђивати. Ко у ово не вјерује нека се врати у пећину па почне историју да црта изнова, онако како му најбоље одговара, рекао је Јанко Јелић књижевник.
„Данас, сто година послије, ми, овдје окупљени, помињемо те витезове слободе и славимо њихово прегнуће. Славимо под некаквом помало смијешном пријетњом забране. Замислите, опет нам се дешава, бране нам да славимо. Али, прошао сам ових дана градом и могу вам рећи да је вијест о забрани лажна. Има неке сличности између ове данашње лажне забране и оних које су изрицане прије пола вијека и више. Једном ми је једна храбра и мудра старица рекла:
„Сине, нијесу они нама толико бранили колико смо се ми бојали да славимо. А, богоми је било и оних којима је било жао да се троше, али су знали кријући да сједну за туђу трпезу.“
Тако и данас, само плахи и лакоми славити неће, и они, у ствари, прижељкују и једва чекају да им неко брани. А, богоми ће се неки од њих и обрести за туђом трпезом, као јуче у Новом Саду. Тамо једу и пјевају славске пјесме, а овдје се свађају, брече и коевитезају. Мргодним лицем изводе некакве карафеке“, истакао је Јелић.
Он се пита са ким се данашњи режим свађа око Велике народне скупштине и наглашава да се они свађају са својим дједовима.
„Ретроактивно их изгоне са велике народне скупштине у Подгорици. Кидају им медаље са Обилићевим ликом и именом, стресају им оцила са капа. Ђедовима пасовало, унуцима није по укусу. Не зна се коме је теже, ђедовима што се преврћу по гробу, или унуцима што се преврћу у мозгу“, поручио је Јелић.
Он је нагласио да данас славимо стотину година од ослобођења у земљи која одавно није слободна и још стотину година од уједињења у народу који се разјединио гдје год је могао у држави која се по свему раздржавила.
„Може бити да баш у томе и лежи разлог изрицања свих ових измишљотина и аветлука потоњега доба. Јер, неупоредиво је лакше измислити окупацију 1918, па је онда тако измишљену проучавати, него признати да смо данас окупирани“, закључио је Јелић.
У забавном дијелу програма учествовао је хор Светог новомученика Станка, Радован Сукновић, који је на гуслама, а потом на фрули извео пар родољубивих пјесама, Марко Ковачевић је рецитовао пјесму Марко Даковић од Матије Бећковића и стихове Војислава Илића Млађег записане на капели Српског војничког гробља на Зејтилнику, водитељи вечери су били Николина Бабовић и Спасоје Томић.
