Бесједећи у недјељу, послије Свете Литургије у цркви Светих Апостола Петра и Павла, јереј Никола Скопљак је казао да се нико не може ослободити гријеха и таме у коју упадне, ако прије тога не препозна истинску свјетлост, свјетлост васкрсења Христовога, Божије благодати која се излива на човјека.

„И ако не препозна ону истину која нам се даје, сваке свете Литургије кроз Свето писмо и дивну ријеч Светог Јеванђеља, а то је она једина истина у којој нема никакве замке или преваре. Познањем те истине Јеванђеља, човјек може да каже да се избавља из гријеха и сјенке смрти и таме. Као и сваки човјек кад у највећој свјетлости дана види све путеве, који је добар и који лош и бира добар, тако исто ослобађа се оне таме и у њему се рађа свјетлост када осјети препозна истину Божју, вјеру и љубав Божју и препозна Свето Јеванђеље. А чули смо данас како Господ Исус Христос објашњава тајну домостроја спасења сваког човјека, гдје се види како народ тумара кроз овај свијет тражећи добра а не налази их. Видјели смо како му је пришао један законик, али не са циљем да би помогао својој души, већ како би нашао кривицу код Господа Исуса Христа. И он упита Господа: „Шта треба да чиним да би задобио живот вјечни?“

А велики Господ презревши његове намјере одговори му питањем: „Како пише у закону?“ Он је познавао Мојсијев закон и било му је лако да одговори. А онда му је поставио друго питање како чиниш и како читаш, на шта му он одговори са оне двије највеће заповијести, јер је знао да код Христа на првом мјесту преовладава љубав, која јесте основ свих добара. Па му одговори: „Љуби Господа Бога свим срцем својим у свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом”. И друга, “Љуби ближењга свога као самога себе”.

И овим одговарањем је хтио Христа да уплете у замку а у ствари се сам уплео и понизио себе, очекујући да ће Господ изрећи неку другу заповијест, и тако наћи кривицу код Христа. А Господ одговара: “Тако чини и задобићеш живот вјечни”.

И управо овим ријечима Божијим, законик који је хтио да куша Христа још више је упао у замку и колико год пута хтио је да понизи добро и онога из којег излази добро понизио је себе и сличне себи, који су били ту присутни. А запитајмо се, браћо и сестре, да ли ми испуњавамо ове Божије заповијести које нам је Господ оставио или да ли се понашамо као овај законик, гдје тражимо у ближњима не ону истинску љубав и ону нити добра коју је Господ дао сваком човјеку, него тражимо мане код својих ближњих, како би нашли разлог због чега не чинимо то и то ближњем јер је онакав или овакав. У сваком човјеку постоји добро јер је створен по лику и подобију Божјем, у њему мора да постоји добро. И оно што тражимо то ћемо и наћи. Ако тражимо добро, наћи ћемо добро и бићемо у добру. Ако тражимо лоше и зло бићемо у злу и биће нам лоше. Бог нам је дао разум, ум, срце, душу. И тако нас створивши као најсавршенија бића кроз тај умни разум можемо да спознамо шта је добро а шта лоше и по том разуму дао нам слободу, да бирамо каквим путем желимо да идемо, јер Господ воли човјека и дао му је слободу.

А онда не смиривши се, да се вратимо на причу, овај законик наставља са још безумнијим питањем: “А ко је ближњи мој”. То је исто као када би рекли познајемо Свето писмо, добро, љубав, а не чинимо и не дјеламо. Знамо да је Господ Васкрсао, да нам је оставио као предукус Царства небеског кроз Свету Литургију и Свето причешће, а ми не долазимо на њих и не причешћујемо се. Оставио нам је пост и молитву, да се кроз њу уподобљавамо Христу, да кроз њих дајемо себе на жртву, а ми не постимо и Богу се не молимо. А Господ онда одговара кроз причу, да је “био један човјек који је кренуо из Јерусалима у Јерихон.

“И сретоше га разбојници, ухватише, пребише, камењем га засуше и оставише полумртва на улици. И туда пролазаше један свештеник, видје како лежи и само прође. Тако исто и један Левит, а наиђе један Смарјанин, приђе му, зави му ране и зали их уљем, сједе га на своје живинче и одведе у гостионицу.

И управо ова прича има дубоко тумачење и велику сликовитост, гдје, у ствари, Јерусалим представља небеске дворе, рајски врт у којем је боравио Адам док није згријешио. Јерихон представља ад или долину плача и смрти. Оног човјека који је кренуо у Јерусалим јесте Адам и сви његови потомци, када је својим падом згријешио, изгубио тог момента благодат Божју, осјетио стид и срамоту. И сви они који иду тим путем, то јест народ старог завјета, представљају тог човјека. А они који га убише и претукоше су сатана и слуге његове. Јер су управо они ону душу која је била испуњена бладогаћу оскрнавили, напали и израњвали гријехом. А свештеник и левит представљају Мојсијев закон и пророке, који су живјели у старом завјету и проповиједали о “Ономе који ће их избавити из долине и сјенке смрти”. Међутим нико их не послуша. Онај човјек који је пришао да помогне јесте сам Господ, који је дошао у овај свијет да избави човјека из долине гријеха, таме и смрти, да га подигне и врати у првобитно стање, оно стање које заслужује као најсавршеније биће, а то јесте вјечни живот, вјечни боравак са Васкрслим Господом у Царству његовом. Тако и ми браћо и сестре, примимо живу ријеч Јеванђеља и уселимо их у срца наша, као ону благодат љубави која се излива на сваког од нас када призивамо истински име и љубав Божију”, бесједио је о. Никола.