У Никшићу је, у организацији Духовног центра Преподобног Исаије од Оногошта и Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у уторак 14. новембра 2017, уприличено предавање „Косовски завјет и национални идентитет Срба“ професора Милоша Ковића, историчара и предавача на Филозофском факултету у Београду.

Гостовање уваженог историчара уприличено је у оквиру културно-духовне манифестације „Дани Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори“ која се, поводом обиљежавања дана рођења Петра II Петровића Његоша организује у Подгорици. Захваљујући организатору неки сегменти, у измијењеном и обогаћеном облику, представљени су и публици у Никшићу, која је имала прилику да одслуша веома занимљиво и инспиративно предавање др Ковића.

Он је, између осталог, казао да у епохи српског романтизма, све до 1878, скоро да није било књижевника који се није огледао у Косовским темама. Међу њима истакнуто мјесто припада Митрополиту Петру II Петровићу Његошу и његовом „Горском вијенцу“, у коме је, по ријечима Ковића, епска традиција спојена са снажним, индивидуалним уметничким изразом, али и са обновљеним завјетним, хришћанским тумачењем Косовског предања.

„Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу“ – писао је, поводом Његоша и његовог доба, Иво Андрић. Да Андрић није претеривао, потврђују Историја Црне Горе, из пера Његошевог претходника, Митрополита Петра I Петровића Његоша, потоњег Светог Петра Цетињског, која почиње са Косовом, као и химна Онамо, намо, сва у знаку патриотског Косовског предања, коју ће написати један од Његошевих наследника, књаз Никола Петровић“, казао је Ковић.

И у добу модернизма, почетком XX вијека, додао је др Милош Ковић, Косово и Косовско предање нашли су се у средишту српске културе и политике. Видовданска идеја, како ју је назвала Исидора Секулић или Видовданска етика, како ју је звао Милош Ђурић, била је повратак херојском и „жртвеном“ у Косовском предању.

„Да се Видовданска идеја уочи 1914. није сводила само на патриотски „жртвени“ извор, „неозарен старог ореола сјајем“, потврдила је и појава књиге Религија Његошева младог теолога, чије су се проповеди слушале и читале са напрегнутом пажњом, Николаја Велимировића. Косовско предање и Његошево дело ту су поново протумачени у изворном, хришћанском, заветном кључу. По мишљењу тадашњег припадника Младе Босне, Иве Андрића, Велимировићева тумачења била су најближа Његошевом „христоликом гледању на свет“, рекао је Ковић, према чијем мишљењу се и Видовдански атентат у Сарајеву, умногоме, заснивао на обрасцу Милошевог косовског тираноубиства.

Видовдански култ постао је, подсјетио је Ковић, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, потом и у Краљевини Југославији, дио званичне културе, што је био један од разлога непријатељства с којим су га дочекале хрватске странке и Комунистичка партија Југославије. КПЈ ће, и послије 1945, сматра Ковић, осуђивати „великосрпску“ „Видовданску идеју“ Карађорђевића, а паритизанска војска се својим већинским делом састојала, управо, од Срба, регрутованих уз помоћ епског, јуначког, гусларског схватања Косовског предања.

„У социјалистичкој југословенској култури Његошу је поклањана дужна пажња, али као уметнику и борцу за слободу, израслом из епског наслеђа; чак је и Андрићу замерано „прорежимско“ писање, поводом Његоша, о Косовском завету и „косовском мистерију“. На том трагу било је и рушење Његошеве капеле на Ловћену, коју је после Првог светског рата био обновио краљ Александар Карађорђевић и, на њеном месту, изградња Мештровићевог маузолеја, отвореног 1974“, указао је уважени историчар.

Осврћући се на протјеривања Срба са Косова и Метохије, које се наставило у социјалистичкој Југославији, Ковић је казао да је Српска православна црква дуго упозоравала на протјеривање народа и угроженост српског духовног и културног наслеђа на Косову и Метохији. Под окриљем наше Цркве, истакао је Ковић, било је сачувано тумачење Косовског предања као Косовског завета, блиско изворним значењима култа кнеза Лазара кога су у XX веку обновили, нарочито, Николај Велимировић и Јустин Поповић.

„Са агресијом НАТО на СР Југославију 1999, праћену до тада најмасовнијим етничким чишћењем Срба са Косова и Метохије, пљачком имовине и уништавањем споменика њихове материјалне културе, косовски проблем је поново прерастао оквире српско-албанског конфликта. Овога пута, он је изазвао велику светску кризу, чије ће се последице, како се данас види, још дуго осећати у међународним односима“, оцијенио је др Ковић.

Излагање проф. др Милоша Ковића наишло је на велику пажњу публике, која је нашем цијењеном историчару поставила више питања на актеулне друштено-политичке теме.