На 25. недјељу по Духовима, 26. новембра 2017, када наша Црква молитвено прославља Светог Јована Златоустог, света Литургија је служена у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу.

Литургијом је началствовао протојереј Миодраг Тодоровић, а саслуживали су: јереј Остоја Кнежевић и ђакон др Никола Маројевић, уз молитвено учешће вјерног народа.

Сабранима се обратио началствујући о. Миодраг Тодоровић, бесједећи о милостивом Самарјанину о коме говори данашње свето Јеванђеље.

Он је казао да сви треба да се запитамо колико смо пута прошли поред нашег ближњег, као што се на рањеног младића, у прочитаној јеванђељској причи, нијесу осврнули ни свештеник, ни Левит, најученији друштвени сталеж оног времена. Самарјанин, кога ови сматраху незнабошцем, заустави се, не прође човјека.

„Колико пута је свако од нас прошао поред „рањеног“ човјека и ја сам много више пута прошао поред „рањеног“ човјека, него што сам се зауставио, некада то правдајући да имам важнија посла, више циљеве, некада да немам времена, некада просто не видјећи човјека, него неку његову спољашњост. Не загледавши се у слику и прилику Божју, која је похрањена, која се чува у том човјеку, већ гледајући на оне наносе преко те слике Божје, које имам и ја, али их не видим код себе“, рекао је о. Миодраг.

Човјек, кога учени људи сматраху незнабошцем, додао је свештеник Тодоровић, стаде и видје ране овог човјека, јер му приђе блиско.
„Кад некога гледамо са дистанце како ћемо га видјети? Ми смо, већ, одредили угао, визуру кроз коју га посматрамо, али кад се примакнемо ближе, а да бисмо се примакли човјеку, нашем ближњем, морамо се примаћи ближе себи. Тек кад видимо изблиза наше ране, наше грехове, наше промашаје онда нећемо тако лако заносити главу од другога, од других рана, од других грехова, јер ћемо знати да и ми те ране и грехове имамо и то много више и много јаче“, рекао је протојереј Миодраг Тодоровић.

Он је нагласио да ученост није довољна да некоме да за право да је већи од другог човјека, већ је пастир онај који ће, по ријечима о. Миодрага, живот свој положити за било коју овцу своју, а те овце га познају и виде да није најамник.
„Све што радимо споља, што радимо апстрахујући човјека, радимо као најамници. Зато се довољно не познајемо међу собом, јер не прилазимо близу једни другима, а садашња култура, која доминира у јавном, у промотивном, у рекламном и заглушујућем смислу, држи човјека даље од себе. Човјек мора да је увијек млад, лијеп, нашминкан, да личи на лутку, ако није такав од њега треба окренути главу“, бесједио је свештеник Тодоровић, наводећи да такву слику ствара обезбожена култура, а то је слика човјека без Бога.

„То је слика нас људи, који смо успјешни, који смо учени, који смо богати, који имамо своје звање у друштву, у држави, у граду, као што су имали овај свештеник и овај Левит. Њима је то било више, него човјек који је слика и прилика Божја“.

„Кад ми људи, драга браћо и сестре, замијенимо мање већим онда и ми постајемо мали. Зато су били мали и овај свештеник, и овај Левит. Самарјанин носаше вјеру у срцу. Он је не исповједаше, можда, ријечима, али је имаше у срцу. Зато када поставимо питање ко је наш ближњи, треба, истовремено, да се запитамо: А коме смо ми ближњи?“, закључио је протојереј Миодраг Тодоровић.