Косовски завјет – мит или стварност

Монах Арсеније (Јовановић), сабрат манастира Острог, одржао је у недјељу 8. децембра 2013. у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу предавање на тему "Косовски завјет – мит или стварност“.

"Косовски завет није нешто ново, нити нека српска измишљотина. Косовски завет јепраслика Новог завета, који је Христос Син Божји склопио са људским родом. Тајна вечера или последња вечера, како неки зову вечеру, коју је Господ имао са Дванаест својих ученика када им је објаснио шта ће бити, то је и задња вечера коју је кнез Лазар имао са својом војском и ту, код кнеза Лазара, на тој вечери, је био издајник, као што је био издајник и међу 12 апостола, и одлазак на Голготу и погибија. Међутим, из те погибије се јавља нови живот, из Христове погибије се јавља васкрсење и вечни живот. Сасвим нова поставка комплетне цивилизације и целог живота људског рода настаје од Исуса Христа Сина Божјег, а по смакнућу Светог кнеза Лазара настаје васкрсење српског народа, јер са жртвом коју је српски народ принео свесно, одговорно на олтар Господњи јесте моменат када је српски народ коначно сазрео као један од равноправних европских хришћанских народа и постао духовно зрео народ“,неке су од поука оца Арсенија, током предавања у Никшићу.

У тексту који слиједи можете прочитати изводе из овог веома занимљивоги актуелног излагања.

"Косовски завет нас сједињује са Новим заветом, значи Нови завет и Косовски завет је практично једно исто, и жртва Светог кнеза Лазара и српског народа, у том тренутку са њим, је жртва коју је сам Христос Син Божји поднео за људски род. Тако да приче о томе да ми треба да заборавимо Косово је нешто најгоре што може да нам се деси, јер амнезија наше историје је, у ствари, смрт нашег националног бића, а то и хоће овај свет, хоће уравниловку, хоће глобализам, хоће да потре нације. То је оно што је и комунизам хтео, то је оно што су сви они, који нису желели да буду Срби, оберучке прихватили, а то је то бити Југословен. Бити Југословен значи не бити нико, грађанин света. Бог је створио нације, зато је појам нације врло важан. Свака нација је као ћелија једног организма и свака ћелија ће чинити оно што је организму потребно. Тако и сваки народ има своје призвање. И наш народ има своје призвање. Свети владика Николај Велимировић је говорио да је наше призвање спајање Истока и Запада, јер је он дубоко осетио да ми носимо ону мудрост коју носи Исток у себи, ту духовну вертикалу и да смо, исто тако, и део свих европских западних народа, који носи ону практичну рационалну хоризонталу“.

"Европа данас је као диносаурус на умору, то је место где се само може пропадати, све више и више. Сви нормални људи који виде куда срља то друштво буне се, не само Срби, већ и слободоумни људи у Немачкој, Французи, Енглези, има много нормалних људи свуда. То је практично ултрамодернојањичарство, а јањичари су били људи који нису имали трунке савести, душе, самилости. Велико је зло када крштена душа изгуби крштење, када промени веру она постане нешто најстрашније за тло и колевку одакле је настала. Сви јањичари су каснијепостајали људи који су мрзели највише своју крв, јер су били свесни да су отпали од истине, а они Срби који су остали у правој вери су били огледало њихове ругобе, њиховог пада, њихове похоте за земаљским добрима. Ово што се данас дешава у Европи је у ствари модерно јањичарство. Стварају модерног европског човека без нације, без душе, модерног јањичара који ће бити војник Новог светског поретка без идеје о било чему, који ће за председника неке земље ићи да поробљава, ако не на војном, а оно на економском плану“.

"Откуд толико слепило код српског народа па не препознаје да у том европском рају нема ничег доброг за нас. Огромна је илузија да они хоће некоме нешто да поклоне, њима само треба јефтина радна снага или, слободно можемо рећи, робље, а шта ћемо ми заузврат добити? Добићемо аномалије, ненормалности, све се то очекује од нас да примимо да би ушли у Европу. Ми ништа добро не можемо добити ако уђемо у овакву Европу и на овакав начин. То је, дубље гледано, та стална прича, стална борба, опредељење између Царства небеског и царства земаљског. Ми смо се као народ давно определили, ми смо једном рекли заувек да Богу и не овом свету.Хоћемо да учествујемо и да будемо равноправни у народима Европе, да напредујемо, да живимо и заједно сарађујемо. Међутим, то европски народи од нас не желе на тај начин, они желе једноставно да им будемо робље“.

"Зашто је православље на удару? Зато што је православље једини браник, једина још препрека на том путу ка глобализму, ка једној светској влади где ће сви бити јањичари нове власти, те неке нове цивилизације, где ће доћи једног дана и онај супротни од Христа, антихрист, који ће бити духовни и политички вођа целог света. Њему ће бити потребна покорна војска ултрамодерних јањичара, а у томе му је сметња једино православље, зато што православље чува вертикалу, чува контакт са Богом. Русију неће моћи тако лако да поразе, али нас могу, ми смо шака јада за њих, и сувише смо слични Русима, православни смо и врло блиски. Када неман гори јарошћу она гледа да спржи, нападне и уништи оно што најпре може. Тај гнев је увек тињао у западном свету према Русији, а с обзиром на то да никад нису могли до краја да је нападну и учине оно што су хтели, сада се искаљују на нама“.

"И поново то Косово грдно судилиште, што каже Његош. Косово је, заиста, велико судилиште целог света, и дан-данас, поново, у том српском народу се ломе копља и опет је ту тај сукоб и сучељавање духовног и световног, још од Првог светског рата, од Гаврила Принципа. Стално се ту код нас ломе копља, стално покушавају нас да згњече. То су покушавали и онда са Лазаром, и касније, и поново то Косово, као магнет и лакмус свих данашњих светских догађаја, ето, поново је окупирано, поново је згажено, понижено“.

"Кога уопште занима данас више косовски завет? Проблем је у томе што ми не желимо да сачувамо нашу историју, не желимо да сачувамо памет, нашу националну памет, наш национални архетип. Све то долази од ужасне и погубне српске особине, а то је неслога. Увек нас је неслога савладавала, а неслога потиче од гордости и сујете. То нас уништава. У нама постоји снага, али наше вође, наши интелектуалци су се "заблесавили“ перлицама и ђинђувама које смо видели у Европи и продали оно што је важно у нашем бићу. Фали нам духовна и интелектуална елита, побијена је, надамо се да ће се родити поново. Имамо наде у наше гене. Црква мора да одигра улогу, много мора да ради са народом, да покаже како брине за свој народ да би се сложили, да би се обожили“.

"Шта је то косовски завет? Косовски завет је устанак, устанак против зла у себи на првом месту. Прави косовски заветници су они који устају на зло у себи, на првом месту, то је човек који, у име Бога, више неће да лаже, краде, пљачка, да се дрогира, продаје деци наркотике, чини оно што није угодно Богу и што наши свети преци Немањићи нису радили. Косовски завет је, у ствари, Нови завет, савез са Богом, Косовски завет је тај устанак, а први највећи устаник је био сам Син Божји. Он је био највећи устаник против зла и ми се, на првом месту, као прави косовски заветници морамо борити против зла у себи, а много мање против зла у другима. Злом се не може добро чинити. Прави Србин је човек који носи Бога у себи. Ми смо као народ, најдивније духовно што смо имали дали светској и европској цивилизацији. Не могу се по овим крајевима видети велелепни дворци, нама то није било битно. Нама су богомоље биле битне, ми смо улагали злато, сребро и свилу у цркве, у црквени прибор. То је оно што смо могли да дамо од себе и то је оно што ми имамо да понудимо и што морамо да сачувамо. Ми то губимо, одричемо се од тога“.

"Косовски завет је очување свих тих вредности. Зашто је српски народ у егзодусу оном страшном, за време Чарнојевића 1690, као своје највеће благо понео мошти Светог кнеза Лазара? Његово тело је остало нетрулежно. Бог се усељава у Његове богоугоднике, у његове угоднике који су му угодили. Није он био само велики војсковођа, што јесте био. Он је превасходно био света душа и по смрти његовог тела Дух Свети, Божја благодат је извршила ту чудесну трансформацију на молекуларно-ћелијском нивоу и његово тело је остало нетрулежно, мирисало је, као што миришу мошти Светих превлачких мученика, као што мирише Свети краљ Стефан Дечански и дан-данас. Српски народ је понео са собом црквене ствари, понео је Свето тело свог светог претка, не самог због кнеза Лазара што је био велики јунак, него што је то тело у себи носило живог Бога. Српски народ је са својим моштима увек са собом имао Бога. Морамо да се сећамо да имамо живог Бога и да нам само уз Њега може бити добро, да се Он налази у нашим црквама, у нашим моштима, у нашим светињама и да нам никада вране овог света не попију мозак да то заборавимо“.

"Шта нам ваља чинити? Као и први хришћани, никада хришћанину није било лако, никада правом новозаветнику, никада правом косовозаветнику није било лако у овом свету, али зар је ишта квалитетно што се може постићи у овом животу лако. Као и први хришћани, као што је говорио апостол Павле, слушајте и покоравајте се властима, јер свака је власт од Бога. Ми ћемо се покоравати грађанским властима, а не идеолошким властима, ми ћемо се покоравати свим законима које ова држава доноси, јер су хришћани увек били људи побожни, поштени, културни, фини, али против духовних власти, против духовне идеологије, против идеолошких власти ми ћемо се борити, а борићемо се својим унутарњим бунтом, борићемо се до крви, као што су се борили хришћани у римској и турској империји, аустро-угарским, немачким, америчким империјама, борећи се тако што ћемо да чувамо Христов Косовски завет у себи, тако што ћемо да устајемо против зла у себи и одбијаћемо да продајемо веру за вечеру, за евро, за долар, за било шта. Ми имамо ту благодат, тај бесцен бисер скупоцени који требамо да искористимо. Ако се, на крају крајева, и цео свет одрекне Христа, Цркве, српства и ћирилице, ми нећемо. Коликогод да нас је, али борићемо се, борићемо се до крви, јер је то питање опстанка ове нације у овом свету, јер да је Светом кнезу Лазару није било стало до опстанка нације у овом свету и да му није било стало до земље он би "направио дил“ са Муратом, био би му вазал, нико не би изгинуо и он би владао, али шта би било? Изгубио би веру, изгубио би своје биће, изгубио би Бога, изгубио би вечност, изгубио би вечно спасење. То је оно чега се ми нећемо одрећи. Нећемо се одрећи вечности, нећемо се одрећи Царства небеског ради царства земаљског. У царству земаљском ћемо живети, али ће нам срца, умови и душе бити у Царству небеском. И на крају, српство и Срби без Христа, православља и светосавља су ништа, празнина, звоно које звечи и кимвал који јечи“.