Празник Светог апостола Луке – Лучиндан и Светог Петра Цетињског, молитвено је прослављен у Жупском манастиру, чија је ово храмовна слава, у четвртак 31. октобра 2024. године.
Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије уз саслужење свештенства и монаштва и уз молитвено учешће вјерног народа.
Преосвећени владика је, обраћајући се архипастирском бесједом, честитао данашњи празник, манастирску славу мати игуманији и сестринству ове свете обитељи, славу бројним данашњим свечарима.
„Свети Лука, јеванђелист и апостол, за којег је наш народ посебно везан јер се он кретао овим просторима по предању, идући заједно и проповједајући са апостолом Павлом до Рима, па после Павловог страдања, наставио је по Далмацији и овим крајевима, Македонији да проповједа, апостол и љекар, први умјетник и живописац те иконе Пресвете Богородице. Овдје имамо и дјелић његових мошти које чувамо и у Епархији будимљанско-никшићкој, а његове иконе на Цетињу, престоном граду, Филермоса Пустинољубитељка, коју је, по предању, он насликао, да нам буде свима на спасење. Увијек је то било чудесно, тај први додир тих људи обичних који су били из Галилеје, чак не из знаменитог племена Јудеје, које је Христос бирао, који су имали нека тако обична занимања као што су рибари, да буду Његови апостоли и сљедбеници и да Он то открије не мудрим, школованим, племенитим из високог рода људима, него неким маргинализованим, последњим, које је друштво и простор у коме су тада живјели није држало за неке битне и значајне људе, да њима открије ту велику тајну, да њихова имена буду записана на небесима, да се они славе хиљадама година и да та велика Христова небеска наука, управо, преко њих рашири се цијелим свијетом и да га преобрази“, рекао је Епископ Методије.
Чудесно је, по Владикиним ријечима, то њихово призивање и тај Свети Јован Крститељ, чија десница рука, такође, се чува у Црној Гори, у Цетињском манастиру, у наручју Светог Петра Цетињског, у његовом кивоту, кога такође данас прослављамо.
„Како је тај Крститељ који је имао своје ученике који су га вољели, поштовали, сљедовали за њим, слушали његову бесједу, поуку и науку како је, кад је срео Христа, одмах њих усмјерио од себе ка Њему и рекао: Ено га јагње Божје које узима на себе гријех свијета. Идите за њим. ја сам само дошао да Њему пут приправим, ја треба да се понизујем, а Он да се узвисује. Нисам му достојан ни ремена на обући Његовој одријешити; то је био задатак последњих људи, слуга кад господар кући дође, да дријеши ремење на сандалама и да ноге пере. Он каже да није чак ни то достојан, велики Свети Јован Крститељ. Ти прводошавши апостоли гдје је међу њима био највјероватније Свети Јован Богослов који је управо то записао заједно са Светим Андрејем, а онда и они првопозвани које је Христос звао Филип, Натанаило, Петар, Петра је позвао Андреј који је први дошао са Јованом Богословом и све тако, све редом од великих апостола до оних, условно речено, малих, Седамдесеторице међу којима је Свети Лука“.
„Чим су се срели са Христовом личношћу, са Његовом ријечју, Његовом благодаћу, свјетлости, Његовом божанском природом коју у својој личности носи заједно са човјечанском, али је стално за себе Христос говорио да није Син Божји, него је стално говорио: Ја сам син човјечји, јер то божанско је било неодољиво и зато су за Њим сви кренули, али се стално наглашавао и да је син човјечији, да је постао један од нас истински по свему. Кроз то, узевши нашу природу у своју личност и у њу се обукавши, кроз њу је спасио све створено и видљиво и невидљиво. Зато ми славимо Светог апостола Луку, јер је он ту ријеч небеску Христову, Којег је гледао, проповједао, проповједао и Његово васкрсење јер се он лично на путу за Емаус увјерио са Клеопом у Христа док је ломио Христос заједно с њима хљеб као што смо ми овдје ломили Христа и Његово тијело и Њиме се причешћивали, Његовом крвљу на овој светој Литургији“, бесједио је Преосвећени Владика.
То је , нагласио је Владика, свједочио и проповједао Свети апостол Лука, а затим, преко Светих Немањића чији су потомци подигли ову свету обитељ, све до Светог Петра Цетињског кога Црква данас прославља, наш народ вуче ту златну нит те спасоносне ријечи и радосне вијести васкрсења Христовог.
„Не зато што се то Христу десило, него зато што је Он обећао својим нелажним устима да ће сви, који за Њим сљедују и који за Њим иду, васкрснути у последњи дан. Потребно је само мало вјере да имамо у свему своме животу, свим својим плановима само мало простора да оставимо за вјеру, за Њега и Његово дејство у нашим животима и Он ће нас кроз ту пукотину коју оставимо том небеском свјетлошћу обасјати и привући у Царство своје вјечно и непролазно. И Светог Петра који је као дијете отишао у Цетињски манастир, повео га је стриц његовог оца Свети Митрополит Сава Петровић, са 12 година га замонашио, па га слао у Русију са Владиком Василијем Петровићем тамо да се школује, па кад се упокојио Василије тамо и дан данас његов гроб у Петрограду, у Благовјештењској цркви, у крипти, заједно са Василијем Бркићем Патријархом, почива“.
„Свети Петар се са својих 17 година из Русије вратио, ту је био рукоположен за јеромонаха и архимандрита и са 35 година, после Арсенија, сестрића Митрополита Саве, изабран за Митрополита и господара. Сви знамо његово житије, сви смо осјетили мирис његових моштију и благодат његовог благослова, његових молитава под чијим нас окриљем и омофором својим овдје у Црној Гори чува и благосиља. Све до данашњег дана и Митрополита Амфилохија кога се, блажене успомене, сјећамо гдје, у два-три дана, са Светитељима Божјим Петром I и Петром II, заједно у хору Светитеља, вјерујемо чврсто, радује се и прославља Христа богочовјека, Свету Тројицу Бога љубави коме нека је слава и поклоњење у вјекове вјекова“.
“Вама свима на здравље, на спасење, благослов и радост, поготово, мати игуманији и свим у Христу њеним сестрама, које се као дивне пчелице труде у овом манастиру и украшавају га, заједно сада са обновом овог храма који је краљ Никола обновио после 1878. године кад је ово била захумско-рашка, прво херцеговачка, заот су Херцеговци данас с нама дошли свештеници да служе, Епарихија па онда захумско-рашка све до `30. их година 20. вијека, а онда црногорско-приморска да би најзад постала будимљанско-никшићка светосавска и световасилијевска Епархија“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије.
Након Литургије пререзан је славски колач, који је принијело сестринство манастира. Благосиљани су и славски колачи данашњих свечара.
Приређено је послужење и трпеза љубави за бројни сабрани вјерни народ.
