Мартовски погром оставио неизбрисиве трагове, али није убио наду
У години када обележавамо 25. година од Нато агресије на нашу земљу (1999) и 20 година од Мартовског погрома (2004) у једном од страдалних места на Косову и Метохији, Белом Пољу код Пећи, битише једва петнаестак Срба. До рата 1999. године је ово било чисто српско село у којем је живело око 1800 Срба у преко 300 кућа. Егзодус који је уследио после потписивања Кумановског споразума је обесрбио и ово село, као и сам град Пећ са већином околних села.
Већ 2003. године један број Срба се пријављује за повратак и на Св. Враче 14. јула 2003. у 24 новоизграђене куће враћа се 24 породица. То је требало да буде прва фаза повратка, тј. да се постепено граде или обнављају куће и осталим Србима који желе да се врате и да се живот у спаљеном и похараном селу обнови. Међутим, годину дана касније десио се Мартовски погром и Бело Поље је опет било на удару екстремиста који су спалили цркву Ваведења Пресвете Богородице у селу, опет палили куће и пљачкали, а Срби да би остали у животу морали су бити евакуисани у базу италијанског КФОР-а.
Светозар Зоговић данас живи у малој, новој, али још увек немалтерисаној споља, кућици преко пута цркве, и ради у Комуналном предузећу у Гораждевцу. Плаћа га, како нам је рекао, мајка Србија. Он је тог 17. марта био у селу са још тридесет и двоје својих сународника. Тај март ће памтити док је жив.
– Kад је дошао тај 17. март кренули су нагло са стадиона из Пећи Албанци. Изгледало је као да су били на неку утакмицу и кренули на Бело Поље да сруше нас, да нас отерају одавде и да присвоје село да буде њихово – прича Светозар Зоговић.
– Маса је кренула и из правца Затре, Капешнице, па овамо после из Раошића, Лође и околних села. 6.000 људи се створило ту у црквеној ливади у Белом Пољу. Напали су црквени конак, гађали су камењима, разбили све живо, прозоре и врата, стакла су падала на све стране. Тада нас је у селу било тридесет двоје, али су неки када су видели масу успели да побегну, а ми, нас 15 мушкараца, смо били унутра у конаку и нисмо смели да изађемо. Талијани су се мучили, сиромаси, бововима, возилима, али џабе, нису могли да их спрече док су јуришали на конак и са намером да нас избаце из конака. У једном тренутку је пола конака горело, а ми смо били у другој половини где је била кухиња. Пуцало је камење, они су јуришали или викали, галамили, псовали, шта све нису радили… Kосовска полиција је седела горе код оне куће, нико прстом није макао да дође да нас одбрани, да стопира, да најури тај народ, да спречи да нас нападају. Један Албанац је хтео да убоде ножем два Србина ту код конака. Полицајка Американка, која је била главна у полицији у Гораждевцу, је извадила пиштољ и њему наредила да стане. Он није хтео да стане и она га је упуцала са два метка у стомак. То нас је спасило, јер чим је он пао, Албанци су се окупили око њега, а америчка полиција је направила коридор са једне и са друге стране излаза из конака и тај коридор нас је водио у италијански камион који је био до саме звонаре. Ми смо из конака готово излетели и ко је могао да покупи нешто, покупио је, и ушли смо у камион који нас је одвезао у базу италијанског КФОР-а где смо остали 45 дана – прича Светозар Зоговић.
У Белом Пољу спаљена и Богородичина црква
По његовом сведочењу, чим су њих евакуисали, конак је изгорео, а запаљена је и црква и све у селу што је могло да се уништи и опљачка. Најтеже му је било кад је запаљена црква:
– Црква је била паљена, унутра су зидови били црни, као зифт, ниси могао да видиш ништа. Они су мислили да ће да се запали све и кров, али испод крова је бетон, бетонска плоча зидана ко кров и није могла ватра да избије горе, али је унутра ватра уништила све. Они су у цркву унели сено које је било у дворишту и запалили га. А ми… ја.. тешко много било. Да кажеш не смеш ништа, да браниш не смеш, гледаш и ћутиш. Пуцаш у себи, не можеш да помогнеш. А у тој цркви смо славили славу, крштавали, венчавали се… Пре рата је овде био сабор за трећи дан Ускрса. Ниси могао да приђеш од народа, били су литије, играло се, певало, весеље, из села су људи износили испред куће све што су имали најбоље да се људи из литије послуже. А ишло се око села тамо према Мађару, па тамо преко поља све редом се ишло и зашло би на доњу малу и изашли би код цркве. Носила се Kрста. Увек је постојао домаћин, а домаћинство се наслеђивало од године за годину. Ко је имао могућност да узме крст он се пријављивао и кад дође то време он спреми то што треба и тако његова дужност је да носи крст испред свих на челу литије и да иде кроз поље. Раније су била и нека стабла дрвета која су била записи, али су их посекли, нема их више. Их, било је много обичаја у селу, славили смо славу, ишли смо један код другог, и звали се… И дан данас се зовемо, али сад нас је мало. Тад је било могуће и да славиш, било је пуно људи, пуно деце, имао си воље, а сад де ћеш … 17. марта је послата порука нама Србима да напустимо село, да одемо и да се више не враћамо, али нису успели. Видите, црква је обновљена 2005/6. Свештеник поп Драган долази из Пећи, имамо где да се молимо Богу, недељом отварамо цркву, кад су Задушнице узимамо свеће запалимо на гробљу, нађемо се заједно.
45 дана после 17. марта 2004. Срби из Белог Поља живе у бази италијанског КФОР-а
После 45-одневног боравка у бази КФОР-а, Светозар прича да су се вратили у обновљени конак поред цркве. Конак су средиле неке организације, унутра су убацили кревете, и ту су Срби живели док им нису обновили куће, а то је трајало годину дана:
– Моју кућу су изградили 2005. године. После тога нас нико није дирао јер је КФОР око целог села и имања поставио ограду, бодљикаву жицу, а на улазу у Бело Поље је била табла на којој је писало: ,,Ко уђе те пређе ову жицу овамо, биће стрељан!” И они нису смели. Али ми дуго нисмо смели да се опустимо да идемо у град. Италијани су нас хранили. Тек можда 2006. смо први пут после тог напада могли да изађемо у град, да купујемо храну и шта нам треба, да се сналазимо, да комуницирамо са народом…Идем и данас, нико нас не дира. Обилазим цело Kосово овим аутом мојим. Кад ми се голдон покварио, три пута сам ишао за Ораховац преко Ђаковице, Дечана и оних села тамо.
Светозар каже да је тај 17. март био хаос, али да то њему није било први пут да му је живот био угрожен. Испричао нам је да је и јуна 1999. године био рањен у селу и да се једва извукао:
– Ево ту, на том ћошку недалеко од куће су ме ранили, па сам успео да побегнем. Тако сам се рањен вукао преко планине, видиш онај врх горе, пешке сам се горе попео са рањеном ногом, па сам се преко Затре спустио до Бистрице, прешао воду и стигао у Патријаршију, и тако сам се спасио. Значи то је било јуна `99. године, али 17. марта сам рекао себи нећу се извући жив. Ако нас сад не спасу, овога трена, ми се живи одавде не можемо извући. Али, видите жив сам и данас. Све смо то прошли. И то рањавање 1999. па онда сам се вратио 2000. у Гораждевац из Црне Горе, и чекао четири године да се вратим у Бело Поље, на своје огњиште, у своју дедовину. То дочекао у фебруару 2004. године, па после 17. март…
У Белом Пољу порушени и споменици на гробљу
На гробљу у црквеној порти које смо са Светозаром обишли, а на којем се управо завршила сахрана жене (која је оставила аманет да је из Београда, где је у расељеништву живела, донесу и сахране ту, у њеном селу) има доста порушених споменика, али и обновљених. Светозар нам је испричао да је то гробље рушено и 1999. и марта 2004. године.
– 17. марта је ово гробље страдало, порушени су сви споменици па после смо накнадно 2006/ 7. исправљали, поправљали… покушали да вратимо у нормалу како је било. Неки споменици су и даље порушени јер родбина није могла или смела да дође и поправи. Моја породица овде на белопољском гробљу има гробницу – показује нам Светозар казујући да су му ту деда Арсеније, баба Доста и сестра Мирка. Па наставља:
– Видите исписано је ћирилицом. Ћирилица је наша богословија, то је наше писмо. Ми смо Срби, ми морамо да имамо ћирилицу. Ја нисам хтео да пишем латиницом. И ћирилица њима смета, њима сметамо и ми, али не могу нам ништа. Овде сам рођен, овде сам живео и дан данас живим, овде ћу се сахраним. Ја одавде не идем, ово је моја вечна кућа. Док сам ја жив ту сам, кад умрем аманет ту нека ме сахране, не идем ја одавде више нигде .
Многи би, да су преживели то што је прошао овај белопољски Србин посустали, а он ту живи, наизглед неприметно, али његов опстанак је пример осталима да може да се опстане. Око њега већ има трагова другачијег начина размишљања. Види се по великим, новоизграђеним кућама које су неки мештани Белог Поља већ продали Албанцима.
– Они који су продали, не могу да се врате – каже Светозар. Али они који нису, а желе, треба да се врате. Не могу никоме да кажем мораш. Волео бих да се врате људи, да живимо као што смо живели некад. А некад су имања Белог Поља била до Орашја, према Гораждевцу. И дан данас имају неки људи ту имања, нису продали, то им седи ту. Неки су викали да ће да се врате, да обнове Бело Поље, али се десио 17. март, а и посо нема, деца да опстану не могу. Знам да сад за сад то није могуће, како ћеш, где ћеш… Ево, забранили улаз динара, не можеш да подигнеш плату, пензију. Како ће они стари који су у годинама, који да путују не могу.
Он ипак не губи наду и каже да Срби треба да се враћају због својих светиња:
– А шта те друго вуче да се вратиш, светиња те вуче, ова наша црква Ваведење Пресвете Богородице из 12. века, манастир Дечане те вуче, манастир Патријаршија, Будисавце, Свети Девич… то су наше светиње, ми њих чувамо и оне нас чувају и оне моле Бога да се Срби врате, да не би све ово остало пусто без нас… Види, ја верујем у Бога и у мајку Србију, у друго не верујем ништа, нема шансе да нас униште, нема те силе. Нешто мора да следи да се спречи.
Оливера Радић
Извор: Митрополија црногорско-приморска
