Поводом 50 година од рушења цркве на Ловћену, у Градској кући, у Никшићу, у суботу 19. марта 2022. године, одржана је, у организацији Општине Никшић и Црквене општине Никшић, промоција књиге и пројекција филма „Сумрак Ловћена“.
Свештеник Миодраг Тодоровић је подсјетио да су Његошеве кости „покретане“ шест пута, најприје 1916. насиљем окупатора, а касније су узрок томе биле наше домаће прилике односно неприлике. Рушење цркве, посвећене Светом Петру Цетињском, у којој је Његош по сопственој жељи сахрањен, да би на њеном мјесту био подигнут маузолеј, изазвало је полемику која је, навео је о. Миодраг, имала
учеснике не само у Црној Гори и читавој ондашњој Југославији, него и у неким европским земљама. Као плод те полемике настао је посебан број часописа „Уметност“, који је сабрао дио грађе и докумената, релеватних за ово питање.
„Часопис је изашао је 1971. године, али је убрзо и забрањен што свједочи да је то вријеме идеолошке ригидности и једноумља, тако да се фототипско издање овог часописа појавило тек 1989. под насловом „Сумрак Ловћена“ по слици Петра Лубарде. ИУ наше Митрополије „Светигора“ објавила је, поводом 170 година од Његошевог упокојења, овај зборник под истим насловом, допуњен са неколико текстова и тај зборник је вечерас пред нама“, казао је о. Миодраг.
У промоцији је учествовао историчар Томаш Дамјановић, који је навео да се из мноштва минулих збивања у Црној Гори, својим ондашњем значајем, конкретним посљедицама и, надасве, симболиком, издваја рушење Капеле на Ловћену и, с тим у вези, изградња маузолеја.
„Краљ Никола се, усљед надирања аустро-угарских трупа, повлачи из Црне Горе, а нова управа, аустро-угарска, будући свјесна симболике Његошеве капеле, одлучује да, сходно својим плановима за окупирану Црну Гору – а ти планови се, између осталог, очитују и у увођењу хрватског умјесто српског језика, одлучује да је сруши. Гувернер Вебер је, сљедствено одлуци аустро-угарске Врховне команде, наредио да се Његошеви земни остаци ексхумирају како би се приступило рушењу капеле, на чијем мјесту је, у част аустро-угарског освајања Ловћена, био постављен нови споменик. Већ из ове ситуације видимо да је и тада буквално и симболичко заузимање Ловћена сматрано потврдом стварне власти над Црном Гором“, рекао је Дамјановић.
Ексхумација је извршена 12. августа 1916. Његошеви остаци су, након обављеног парастоса, пренешени у Цетињски манастир. Црквица је разрушена и расписан је конкурс за изградњу споменика, али, ова идеја, по ријечима Дамјановића, није остварена, јер је Аустрија изгубила рат, а србијанске трупе ушле у Црну Гору. Краљ нове државе, Александар Карађорђевић, имао је идеју да унајми Ивана Мештровића, како би се изградио маузолеј, међутим, Црква је била против тог предлога, сматрајући неприличним да се православном владици гради споменик који није у духу Његошеве личности и православља уопште.
„Да ли због промјене мишљења или мањка средстава краљ Александар је одустао од маузолеја. Тако је Одбор за пренос Његошевих костију 1924. године одлучио да гради капелу. Сам краљ био је ктитор, а главни извођач архитекта Николај Краснов, руски емигрант. Освећење је 12. септембра, исте године, извршио Митрополит Гаврило Дожић, а свечана церемонија обављена је 21. септембра. Службу је вршио Патријарх Димитрије, а Његошев ковчег у капелу су унијели краљ Александар, чланови Владе и Митрополит Гаврило, са епископима битољским, тимочким и чехословачким“, подсјетио је Дамјановић, додавши да су величина и облик старе и нове Капеле били исти, док је околни простор нешто проширен.
Ни током Другог свјетског рата, оцијенио је Дамјановић, Његошева Капела није била поштеђена. У априлу 1942. окупаторска италијанска војска је оштетила Капелу, а након рата комунисти преузимају власт над Црном Гором па се, сходно пракси да овладавају свим аспектима друштвеног живота, укључујући и симболе, посвећују реактуелизовању идеје о изградњи маузолеја.
„Почетком 1952. године, у складу са одлуком Владе НРЦГ, црногорски комунисти понудили су хрватском вајару Ивану Мештровићу да на врху Ловћена подигне маузолеј. Радови на изградњи маузолеја су се одужили због лоших економских услова у Црној Гори, а 1962. године, када је Мештровић умро, изградња је била обустављена на неодређено вријеме. Најумнији људи из цијеле земље су стали у
одбрану Његошеве Капеле, истичући да се мора поштовати владичин завјет. Као компромисно рјешење предлагано је да се маузолеј, посвећен Његошу, подигне на Цетињу. Али, децембра 1968. општинска скупштина Цетиња донијела је одлуку о подизању Његошевог маузолеја на Ловћену, по пројекту и изради Ивана Мештровића. У фебруару 1969. Завод за заштиту споменика културе СРЦГ дао је
одобрење Општини Цетиње да "измјести Капелу", указао је Дамјановић, додајући да се Свети архијерејски сабор СПЦ није сагласио са одлуком да се Његошева задужбина, посвећена светом Петру Цетињском, сруши, поредећи такав чин са рушењем Капеле у вријеме аустријске окупације.
„Власт је, у сарадњи са фамозним Удружењем свештеника, чија је функција била у томе да врши притисак на Цркву у корист КПЈ/СКЈ, први пут поменула и аутокефалност као опцију у случају да Црква буде непокорна. О дјелатности СПЦ у Црној Гори је, 8. јуна 1969, расправљала и тзв. Вјерска комисија, на челу са Мијатом Шуковићем, закључивши да Црква, током посљедње двије године, распирује национализам и шовинизам и подрива друштвени и државни поредак. Митрополија Црногорско-приморска је затражила заштиту од Уставног суда Југославије, који се прогласио ненадлежним и уступио предмет Уставном суду Црне Горе. Он је оцијенио да су одлуке Владе НРЦГ и Скупштине општине Цетиње биле законите и донио рјешење да се на другом мјесту очува аутентичност Његошеве Капеле, изразивши мишљење да Његошева Капела није храм, већ надгробни споменик и споменик културе. Ливада на Ивановим Коритима
била је мјесто гдје треба премјестити Његошеву Капелу“, казао је Дамјановић.
Светогрђе је убрзо услиједило и Његошева завјетна Капела је 1972. порушена до темеља. Од 1974. године, на њеном мјесту се налази Мештровићев маузолеј, по Меши Селимовићу "фараонска гробница". „Данас, 50 година касније, имамо иницијативе за обнову Капеле, и то минималистичке, јер оне не подразумијевају рушење маузолеја, али, чак, и тако скромни, компромисни захтјеви наилазе на неподијељене осуде с друге стране, које иду дотле да се пријети грађанским ратом ономе ко се усуди да покуша обновити Капелу. Зашто?“
„Данашња симболика Ловћена, односно Капеле и Маузолеја на њему, осим значења које се подразумијева у смислу да симболизује Црну Гору, показује још понешто: Маузолеј не само што представља идеју рушења традиционалне Црне Горе, тиме и православља у њој, с тим у вези, СПЦ у Црној Гори није безбједна док год се Капела не врати на своје мјесто, него има и додатну симболику, ону до које ниједан претходни систем, краћим трајањем или слабијим развојем, није успио да дође: то је симболика довршења процеса изградње тзв. дубоке државе, оне која је у стању да преживи и слом Берлинског зида и трансформише се из комунистичке у евроатлантску, уколико јој то гарантује очување моћи“, закључио је Дамјановић.
Теолог Милош Ненезић се осврнуо на појам планине, мјеста Божјег присуства у Библији, напомињући да у библијском тексту, на око 500 мјеста, постоји извјештај јављања Божанског, управо, на планини. Планина има религиозни симболизам, она је мјесто гдје човјек постаје ближе небесима и самом Богу, те је, управо, из тог разлога Његош, будући дубоко укоријењен у библијском и литургијском предању православне Цркве, изабрао Ловћен за мјесто свог починка.
„Његошева црквица постаје с једне стране мјесто Божје славе, а са друге најљепши споменик српској слободи, како је то рекао краљ Никола. Као такав споменик, Ловћен постаје и оса српског националног идентитета црногорског народа, али и трун у оку онима којима је тај исти идентитет сметао. Ако узмемо у обзир да је Ловћен за Црногорце светилиште, мјесто Божје близине и централна тачка њиховог српског идентитета, онда рушење Капеле није било ништа друго но етнички геноцид и приношење исте на жртвеник идола „братства и јединства“, а све како би се Црногорцима потиснула свијест о њиховој припадности српском народу“, оцијенио је Ненезић.
„Сумрак Ловћена“, по мишљењу публицисте Јована Маркуша, који се овом проблематиком бави дуго година, је најбоља књига која се појавила у последње вријеме. Пажњу јавности скренуо је на документ Завода за заштиту споменика културе Црне Горе, који је 1961. цркву и гробницу Његошеву у њој прогласио за заштићени споменик културе, а тај исти Завод је 1969. донио одлуку да се црква и
гробница премјесте, а не поруше. Маркуш сматра да је рјешење врло једноставно - онај ко је дао налог, односно дозволу да се ловћенска Капелица измјести, треба да је изгради о свом, тј. о трошку државе на мјесту гдје одреди Црква и у облику у којем је Његош направио.
Разговору о зборнику „Сумрак Ловћена“ претходила је пројекција истоименог документарног филма.
