Поводом објављивања двојезичног издања Луче микрокозма, једног од најпознатијих дјела Петра II Петровића Његоша, у Никшићу је, у петак 9. марта 2018, у Духовном центру Преподобног Исаије од Оногошта, одржана конференција за новинаре.
Издавачи овог пројекта су: Епархија будимљанско-никшићка, Књижевно друштво „Његош“ из Никшића и „Штампар Макарије“ из Београда. У Уређивачком одбору овог издања били су: пок. проф. др Наталија Даниловна Блудилина, са Института за свјетску литературу, проф. др Радмило Маројевић, др Никола Маројевић и Радомир Уљаревић. Уредник је књижевник Милутин Мићовић, предсједник Књижевног друштва „Његош“. Превод на руски језик је Иље Михаиловича Числова, а српски текст приредио је проф. др Радмило Маројевић, навео је, на конференцији за новинаре, ђакон др Никола Маројевић.
По ријечима Милутина Мићовића ово је први превод „Луче микрокозма“ на руски језик. Појавио се 2016. године у оквиру Зборника, који се бавио културним односима Русије са иностраним културама у 18. и 19. вијеку, а као самостално издање објављено крајем прошле године и тек предстоје промоције у Москви, Београду, Црној Гори.
„Дуго и предуго је чекала Луча да буде преведена и на руски језик. И поред добрих превода Горског вијенца, од стране значајног руског пјесника Јурија Кузњецова и слависте Александра Шумилова осамдесетих година прошлог вијека, руски читалац није имао довољно основа да уђе у најдубље слојеве Његошевог пјесништва“, оцијенио је Мићовић, додајући да је Његош, углавном, прихватан и читан у епско-националном и херојском кључу.
Метафизички простор Његошевог пјесништва, одакле, како каже Мићовић, исијава не само божанска поезија, него и божанска енергија и божански ум – тако силно пројављени кроз Лучу микрокозма, био је до сада, недовољно познат руском читаоцу.
„Превод Његоша на руски језик, схватамо и као повратак пјесника у његов духовни завичај, јер наш пјесник, не само да је примио свештени чин владике црногорског у Петрограду (1833), него се на руском језику упознао са свјетском културом. Колико је Његош био срастао са руским језиком показује нам очито и сам језик Луче, што ово двојезично издање најнепосредније показује“, нагласио је Мићовић.
Он је указао на значај пок. Наталије Даниловне Блудилине, која је, руководећи овим пројектом, уложила огроман труд, не само ангажујући бројне сараднике и истраживаче ове проблематике, него несебично улажући свој истраживачки рад и љубав на проучавању Његоша, црногорског и свесрпског културног наслеђа које, како сматра уредник, има непосредну везу са мисијом руске државне историје и културе на српски дио Балкана.
У име ИК „Штампар Макарије“ обратио се Радомир Уљаревић. Он сматра да што је млади Његош бивао све више зањат идејом преегзистенције, приближавши се Платону, он је дубље урањао у хришћанство.
„Његош тако проналази Свјетлост свијета. То је велико откриће! Лучу над лучама. Лучу која је Васкрс. Догађај који се одвија искључиво у духу. То је вршна тачка овога епа, то је силазак у центар свијета, то је сусрет са Оним Који је једини смрт поразио, а о чему је Његош једино, и одувијек мислио, знајући да тa луча постоји. А кад је препознао, склопила се слика Космоса, у којој и ми лако препознајемо ко смо“.
„Космос је Његоша наградио тако што се разоткрио његовом величајном духу, отворио сва небеса, и Његош само опјевава оно што се догађа пред његовим очима, под напоном духовног електризма, тако живописно и величанствено описаног у додиру са небеским прафеноменом духовнога живота“, рекао је Уљаревић.
Луча микрокозма у преводу Иље Числова је, по мишљењу др Радмила Маројевића, заиста, врхунско остварење и то на тај начин да се у руском језику, укрштањем руске и српске пјесничке традиције, оствари руски десетерац као пандан српском епском десетерцу.
„Руског пјесника Иљу Числова упознао сам, стицајем околности, нешто прије 1992. Он је тада био врло млад и представио сам га са његовим чланком у једном руском листу. Он је тада писао о страдањима Срба, српској историји, касније је постао други предсједник, и сада је, Руско-српског друштва пријатељства. Овом приликом је врло битно рећи да се дуго чекало на руски препјев. Имали смо, чак, украјински, односно малоруски, имали смо преводе на друге свјетске језике, а руски превод се појавио тек сада, али на један, заиста, изузетан начин и овдје упоређен, паралелно објављен са основним издањем Луче микрокозма“, напоменуо је Маројевић.
Он је истакао да је Његош, стварајући на изворима руске црквено-словенске и српске традиције, стварао многе нове ријечи, нове фразеологизме, јер, та нова тема захтијевала је, на извјестан начин, сматра Маројевић, и неки нови језик.
„Руси су, до сада, да би примали Лучу морали да знају српски језик, а њима је то било лако зато што је Луча неко фино укрштање српске традиције, то јесте српски епски асиметрични десетерац, лексика и граматика српска, али са лучама или зракама које извиру из руске црквено-словенске традиције“, оцијенио је Маројевић.
Пројекат објављивања двојезичног издања Луче микрокозма подржали су Министарство културе и информисања Републике Србије и предузеће Транспортшпед из Београда.
