У недјељу 19. марта 2017, у Црквено-народном дому Светог Василија Острошког у Никшићу, настављен је циклус духовних предавања током Васкршњег поста.Сабрано свештенство, монаштво и бројну публику, у име Црквене општине Никшић , поздравио је протојереј Миодраг Тодоровић.

Предавање на тему „Пролазност и тајна вјечности“одржао је др Миодраг Чизмовић. Он је казао да јевријеме нашег свијета,по хришћанском становишту, резултат пада који се десио у егзистенцији. Вријеме се распало на прошлост, садашњост и будућност. Прошлост је већ прошла, будућност није дошла, садашњост је једним дијеломвећ прошлост, а другим будућност, неухватљива је. У тој непоузданост, оцијенио је Чизмовић, пролазе наши животи.

„У једној православној молитви ми молимо Бога да нас ослободи од злих сјећања. Када се зла сјећања уселе у човјека, он хита ка забораву као врсти избављења. Једино хришћанство препознаје став да је кроз Свету Тајну покајања могуће побједити зла из прошлости. Грчка ријеч за покајање је метаноја или преумљење, промјена ума који као централни орган који интегрише читаво људско биће. Са покајањем нераскидиво је повезана и Света Тајна исповјести“, рекао је др Миодраг Чизмовић, напомињући да преумљење сугерише заборав и суштинску побједу над промашајима и греховима прошлости.

Самим тим, додао је он, мијења се унутрашњи човјек, и то јеу извијесном смислу, побједа над прошлошћу. Међутим када човјек издаје, заборавља на доброчинство, на љубав, на оданост, ту је онда ријеч о забораву као врсти издаје.

У човјеку се, према ријечима Чизмовића, одиграва суштински судар свјетова. Човјек је у исто вријеме коначно и ограничено, пролазно и смртно биће, као и биће које је по својој дубини бесконачно и за вјечност предодређено. Вријеме је човјеку дато као могућност да разумије граничне ситуације које доноси живот. Једна од тих граничних ситуација јесте и смрт са којом се морамо суочити.

“Аутентично звуче ријечи Атанасија Јевтића да је смрт, међутим, ипак шанса, она отрежњава, буди на кључна гранична питања." У том смислу хришћанство даје времену онтолошко утемељење, јер се кроз вријеме разоткрива смисао“, нагласио је Миодраг Чизмовић, напомињућида у размишљањима о смислу живота смрт порађа фундаменталну антиномију.

„Ако бесповратно нестајемо „сићи ћемо у бездане неми“, права преокупација смрти је да све претвори у небиће и у коначну смрт. Неповратно нестајање и ништавило које остају, као да уводе човјека у поље непојмљивости и бесмисла и у том смислу смрт је најрадикалније зло и живот просто нема смисла“.

„Или друга антиномија, човјек је биће вјечности, а смрт само тренутни раскид и самим тим живот има апсолутни смисао. Христос долази у свијет да побиједи смрт која је небиће. Из тог разлога потребно је слободно прихватити смрт, јер је смрт капија која се мора проћи да би се домогли вјечности“, указао је Чизмовић.

Хришћанство, нагласио је он,свијету доноси потпуно другачију аксиологију поштовања не само душе већ и тијела, јер и тијело је као и душа дјело Божије.

„Једино хришћанство рјешава проблем бесмртности цјеловитог човјека. Консеквентно томе, хришћанска есхатологија инсистира на томе да је само цијели човјек, који је и душа и тијело, створен за бесмртност, а бесмртност цијелог човјека једино је смислена као васкрсење. Према томе, васкрсење мртвих је васкрсење тијела и сједињење са душом и поновно уједињење цјеловитог човјека“.

„Црквенословенска ријеч сахранити значи сачувати. „Мртво тело се сахрањује с почастима као семе будућег тела васкрсења...“ По обећању, земља као да је посијана људским прахом, која ће проклијати када есхатологија тријумфује. У том смислу Георгије Флоренски примјећује: „Тело, погребено у земљу, распада се као као и посејано семе. Али, у њему се не гаси сила рашћења која ће у одговарајуће време, по речи Божијој, обновити и читаво тело, онако као што из зрна израста клас“, казао је Чизмовић.

Веома занимљиво, инспиративно и душекорисно излагање др Миодраг Чизмовић је завршио поруком да треба направити динстинкцију између времена и вјечности, при чему су појмови примјенљиви на вријеме непримјенљиви на вјечност и обрнуто.

„Вријеме је повезано са појавним свијетом док је вјечност већ предмет духовног свијета. Вјечност је суштински оздрављење палог времена. Вјечност се назива већ и осмим даном, тачније даном Господњим, који представља живот будућег вијека“.

„Иако je човјекова судбина у вјечности нешто најбитније, јер суштинско је какав ћемо дати одговор на Страшном Христовом Суду, исто тако, још сада, овдје на земљи, морамо тежити онтолошком преображају човјека, који ће стваралаштвом, тачније стварањем љепоте и љубављу задобити и заслужити вјечност. Човјек мора оправдати своју мисију на земљи. Из тог разлога треба бити у праву за читаву вијечност“, поручио је др Миодраг Чизмовић.

По завршеном предавању публика је поставила неколико питања.