У цркви светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу у недјељу Литургију је служио протојереј Дарко Пејић.
Он је честијући празник у првој недјељи поста – Недјељу Православља подсјетио на страдања које је трајало више од једног вијека.
“Диван и велики празник, преко једног вијека црква је водила тешку и крваву борбу да сачува свете иконе и мошти. Гоњена од многих, безброј икона и моштују је спаљено. Жељели су лажни ревносници за вјеру, они који Христа никада нису примили у своје срце, да униште тај лик.“
“Знате коме једино може да смета лик Хрситов, Анђела и Светих његових - ономе ко је отпао и похулио на Бога, одрекао се и постао лажа и отац лажи. и свима онима који њему следују. Замислите нас, слабе и нејаке без моштију светог Василија, Светог Петра, светог Арсеника, нашега заштитника светог Харалампија, чије мошти чувамо у овоме храму, који је био епископска цркава ових крајева. У овоме храму су, браћо и сестре, стајали свети наши преци и бијелили и чистили своју икону, своју Христоликост и Боголикост. Јесте то тешка борба, али на крају те борбе и пута стоји и чека онај који је човјеку поново отворио Небо, сам Господ наш Исус Христос, по чијем смо лику створени.“
„Када се рађамо на свакога човјека Христос ставља свој печат и даје му боголикост, када умиремо, поново излазимо и стајемо пред онога који нам је дао лик да видимо је ли лик сачиван, може ли се препознати, као у огледалу, када се погледа чист и уредан човјек. Или када се запусти и занемари па се уплаши од самог себе. Једино огледало у којем треба да се огледамо је лик Христов - да ли смо подобни њему. Људи често посустану и одустану. Свети Оци нам говоре колико је страшно бити у близини и видјети Анђела, препадне се човјек. Пророк Јеремија каже: “Топио сам се као восак и нестајао видјећи слуге Божије, бјелину и чистоту њихову”, а замислите тек како је стати пред лик самога Бога. Устраши се човјек и није лако, а на свакога од нас понекад наиђе невоља.“
„Видите на све стране смрти, болести и искушења. и они који изгубе овдје на земљи некога свога немојмо да очајавамо, кукамо и плачемо, него вјерујмо, надајмо се, трдуимо и хитајмо у близину Божју. Сви ћемо једном стати пред Господа а да ли ћемо стати са светим прецима нашим и са ближњима, зависи како смо овдје на земљи провели свој живот. Два завјета наш народ је кроз историју имао. Први је цара Лазара, “земаљско је замалена царство а небеско увијек и довијека”. Учи нас и опомиње један цар и владар који је могао да потпише вазалство и да још дуго на земљи ужива многе благодети и добра. Међутим, све је то одбацио не трепнувши, и показао да му нису битна, доказујући да је тако тиме што је и главу своју положио."
"Други завјет је “Нека буде што бити не може”. Стално нам се чини да не можемо и да је немогуће. Стално опомињем омладину да се жене и удају, не чекајући боље вријеме, бољег друга и пријатеља, него да се узму и стварају, и једни друге да чинимо бољима. И да се боримо да оно што је до нас принесемо на олтар своје земље, народа и вјере. Неће они који вичу Господе, Господе, ући у Царство небеско, него они који творе и извршују вољу Божју, а прва заповијест од Господа је “Рађајте се и множите и напуните земљу и владајте њоме. Видите како је лијепо када нас много, када смо сабрани, када се молимо једни за друге”, бесједио је о. Дарко.
