У цркви Светих апостола Петра и Павла, у недјељу 6. марта 2016, свету Литургију је служио протојереј Дарко Пејић. Бесједећи о трећој припремној недјељи пред Велики пост о. Дарко је подсјетио на једно од најпотреснијих јеванђеља о Другом доласку Христовом и о Страшном суду.
"Кажу то ће бити најкраћи догађај, јер каже доћи ће Христос у сили и слави са свим анђелима. Никада до тог тренутка нису сви анђели били на једном мјесту и знамо кроз Јеванђеље и Свето писмо Старог и Новог завјета да је Бог често слао анђеле и обавјештавао и упозоравао људе. А и свако од нас има свог анђела чувара, ако га не отјерамо својим злочињенима и злодјелима од себе. А у тренутку Другог доласка ће бити сви анђели са Господом, трубе ће огласити други долазак Христов и каже окупиће се сви људи на једном мјесту, од Адама и Еве до задњега и до тренутка када Господ дође. И они који буду у том тренутку живи и они умрли сви ће бити обучени у ново тијело, вјечно и непропадљиво онако како је било тијело наших прародитеља прије но што су згријешили, боголико али десиће се суд браћо и сестре, и Господ ће,како у јеванђељу каже, одвојити добре од злих, овце од јаради, и рећи ће онима са десне стране: “Дођите, уђите у радост оце вашега благословени и примите царство које вам је припремљено од постања свијета“.
"Оно што је био Бог припремио човјеку прије неко што је човјек згријешио је живот вјечни, бесмртност, рај, вјечна радост и вјечно пребивање у близини Божијој и изнова и изнова, доживљај те близине и радовање тој блискости. Никада човјек није радостан као када осјети блискост према Богу, када уђе и дође у близину Божију. Ми смо, на жалост, браћо и сестре, због грехова својих охладили срца па је онда све што нам долази од Бога тешко и напорно. У ствари, нису то тешки задаци, нису то тешке ствари, нису то тешки догађаји, него је нама срце отежало, мисли су нам постале тешке, немамо полетност и љубав који су имали свети угодници Божији, а на коју смо и ми позвани, браћо и сестре. Никакав изговор човјеку неће помоћи у тренутку када дође Господ."
"Ми живимо у времену када се људи много оптерећују крајем свијета, размишљају и причају о томе а све су то залудне мисли човјекове, ми размишљамо шта ће бити за пет година а не знамо хоћемо ли ноћ дочекати и хоћемо ли устати. Или како је говорио патријарх Павле ми имамо само овај трен сада и ништа више и кад прође више га не можемо мијењати и он нам је измакао. Свака недјеља, сваки празник, свака служба Божија на коју нисмо били неповратна је за нас и наше спасење, али ако се опоменемо данас и трудимо да не будемо лијени онда између нас и Бога неће стати нико, ни човјек ни политика."
"Сви смо ми позвани да будемо дјеца Божија, а не можемо то постати ако смо лијени. Не приличи човјеку лијеност, да сједи и не ради ништа. А ако немамо својих послова можемо другима помоћи."
"И каже се даље у Јеванђељу: "Тада ће рећи Цар онима што Му стоје с десне стране: Ходите благословени Оца Мојега; примите царство које вам је приправљено од постања свијета“. И Он одмах објашњава зашто их призва: "Јер огладњех, и дасте ми да једем; ожедних, и напојисте ме; гост бијах, и примисте ме; го бијах, и одјенусте ме; болестан бијах, и обиђосте ме; у тамници бијах, и дођосте к мени“.
"А праведници га питају када га они то видјеше гладна, жедна, болесна… У духовном смислу и овдје имају два пута, први је стварно оно што и пише у Јеванђељу– наш однос према ближњима нашим, према сиромаху човјеку, према човјеку који је у невољи. Није у невољи само онај човјек који је сиромашан и нема новца. Има много врста сиромаштва, има људи који имају богатство али празну душу и ето одмах очајног човјека, пуног неке трке, журбе, бесмисла, хаоса, стално љут и нервозан. Такве људе треба пригрлити, повести га до храма а никако сретати људе који долазе први пут у храм и говорити им мораш ово мораш оно, него са љубављу."
"Кад год се човјек погорди он губи дио себе и удаљује се од Бога. Први је значи дио онај који се односи на наш однос према људима, према ближњима, али има браћо и сестре онај други, духовни дио, који није толико видљив у овој причи али који је још важнији од овога – то је духовно наше давање Господу. Значи када је Бог ушао у наше срце, када смо ми напунили срце своје молитвом и то је храњење, то је добро дјело“, бесједио је о. Дарко.
