У оквиру „Дана словенске писмености и културе“,које организује Црногорско-руски културни центар – Никшић, одржана је, на празник Светих Кирила и Методија, у Духовном центру Преподобног Исаије од Оногошта, промоција књиге „Савински буквар“.

„Савински буквар“, чији приређивачи су: др Горан Комар, проф. др Јелица Стојановић и проф. Весна Андрић, изашао је из штампе прошле године у издању Удружења „Ћирилица“ из Требиња. Књига, која је описменила народ у овим крајевима, штампана је у Русији, а у манастир Савина стигла је у првој половини 18. вијека, па је природно да буде представљена у оквиру празника који слави писменост и културу“, напоменула је у уводној ријечи др Весна Вукићевић у име Црногорско-руског културног центра – Никшић.

Она је, говорећи о значају великог празника словенске писмености –дану Светих Кирила и Методија, који се као црквени празник слави од 10. и 11. вијека, да би у Бугарској у 19. вијеку примио статус националног празника образовања и културе, а Руси га као државни празник славе од 1863, напоменула да се тешко може рећи да се у Црној Гори овај празник прославља на државном нивоу. Деведесетих година прошлог вијека, подсјетила је Вукићевић, прослављање дана словенске писмености и културе организовали су Митрополија црногорско-приморска, Одсјек за философију Филозофског факултета у Никшићу и Друштво философа Црне Горе.

Удружење „Ћирилица“ из Требиња основано је 2015. и окупља око 200 чланова, свих професија. Једино мјерило да неко буде члан овог Удружења јесте да воли српско писмо ћирилицу, казала је проф. Весна Андрић, предсједник, додајући да организују предавања, изложбе и излагања еминентних стручњака на ову тему, а циљна група су им основци којима у школама објашњавају зашто је значајно да користе српску ћирилицу у свим областима живота.

„Трудимо се да објаснимо нашим суграђанима и онима у источној Херцеговини, да укажемо на значај ћирилице и потребу да је очувамо. Источна Херцеговина је подручје које веома погодно за такав рад зато што је свим Херцеговцима ћирилица у срцу, али је много мање у јавној употреби и то је област на коју желимо да утичемо. Поносни смо на наше учествовање у организацији научно-политичког скупа „Говори српски – пиши ћирилицом“ гдје су учествовали и професори из Црне Горе када смо донијели Декларацију која ће, надамо се, утицати на допуну закона у Републици Српској и тиме обезбиједити ћирилици примарно мјесто у јавној употреби“, нагласила је Андрић.

Проф. др Јелица Стојановић је оцијенила да ћирилице у садашњој Црној Гори готово да нема, јер „стружу слова ћирилице, покушавајући да састружу вјекове и затворе у најдубљу тамницу“.

„Али, вјекови се не могу избрисати, јер Црна Гора, сви њени простори, имају, као историјско насљеђе ћирилицу и српски језик, ако то није суштина Црне Горе, онда је она изгубила себе и не препознаје себе“, констатовала је Стојановић.
Она је навела да се као издавачи фототипског издања Савинског буквара наводе градови: Требиње – Херцег Нови – Никшић, који су повезани са овим букваром и историјски.

„У Херцег Новом, у манастир Савину, Буквар је, како показује Горан Комар, дошао посредством требињских монаха или га је донио архимандрит манастира Савине Леонтин Аврановић, а поријекло породице Аврамовић везује се за Требиње, потом и за село Требесин код Херцег Новог. Рестаурисан је у Задру 1746. уз настојање и труд јеромонаха Симеона Марковића, а Симеон Марковић (Дракуличић) је из Никшића, замонашен је у Савини“, казала је Стојановић.

Савински буквар“, према њеним ријечима, штампан је крајем 17. вијека (1692) у „саизвору наше словесности, у православној Русији“. Послови око штампања завршени су око 1694. када је издато сто шест примјерака овог буквара, од којих је сачувано двадесетак. На српске просторе донесен је примјерак Буквара у првој половини 18. вијека.

„Савински буквар, буквар руске редакције, веома рано долази до најјужнијих српских простора, говорећи о живим везама са Русијом, државним, просвјетним и црквеним. Према свему што садржи, Савински буквар представља посебну карику за повезивање и сагледавање српске писмености, њене црквено-просвјетне и културне димензије, веза, говори о значају који је буквар имао и носио“.

„Добро би било када би и данашњи буквари, љепотом и дубоким смислом, сличили овим старим и наслањали се, у новом времену и духу, и на добру стару традицију“, поручила је др Јелица Стојановић.