У недјељу 28. маја, у цркви светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу Литургију је служио протојереј Дарко Пејић.
Своју јеванђелску бесједу о. Дарко је започео питањем шта се дешава када дођете негдје и сретнете ученике примјерене, добре ђаке пуне међусобме љубави, послушне, шта човјек помисли о њиховом учитељу?
„Да је врло мудар и честит чим су му дјеца таква. Када сретнете војнике дисциплиноване, пошртвоване, храбре, шта ћете помислити о команданту осим да је исто тако храбар, врлински и честит. Када наиђете и са дрвета уберете плод који је посебног укуса, иако не знате како се зове цијенићете га и вољети због укуса. Данас наша Црква слави 318 таквих ученика, војника и слатких плодова. То су Свети Оци Првог васељенског сабора, то је почетак четвртога вијека, 325 година, када је цар Константин донио слободу вјери и када је она постала призната. Међутим, како кажу, ђаво, не мирује. У то вријеме се појавила једна од најљућих јереси у самој цкрви. Ту су били Арије, Несторије, Малахије, Дионисије и многи други отпадници, они који нису имали храбрости, воље и жеље да свој живот уподобе учитељу своме, команданту, стаблу на којем су расли – Христу, и постали су најстрашнији, иако су били људи из цркве и њени епископи. Они су отпавши од своје вјере, изгубивши божански Христов лик у срцу и уму своме почели да се отимају и боре за земаљско, да хуле име Божје. Да би се цкрва спасила и одбранила од овог искушења, свети Цар Константин је 325 сазвао први Васељенски сабор. Каквих је ових 318 ученика Христових било, најбоље ћу вам приближити ако вам наведем имена неких. На том сабору је био Свети Николај Мирликијски чудотворац, који је ошамарио Арија због хула које је изговарао, не могавши зауставити његов језик и натјерати га ућути и престане да хули. Због тога је изгубио био епископски омофор и чин, али је њему била важнија истина да се не хули на име Божје. Међутим, патријарху је јавила Богородица и у том виђењу је видио како она враћа омофор око врата Николају и разумио је и учинио по вољи, јер је Арије хулио и на Богородицу. Затим, ту је био Свети Спиридон Тримитундски, Свети Атанасије.. . Само је неколико људи у цкрви који уз своје име носе и епитет Велики, као што је свети Василије и још неколицина. Многи су на овај сабор дошли израњавани и претучени од јеретика, такав је био Свети Онуфрије, којем су око избили. Међутим, љубав према Христу и љубав према Богу и цркви његовој њима је била јача и важнија од свега. Сачувати цкрву и вјеру своју чисту, неукаљану, свету и по цијену живота. Нису жалили ни своје животе, многи су страдали и побијени од безбожника и тога је било и послије кроз историју, међутим, најстрашнији удари су били баш у то вријеме. И многи се питају зашто, када је дошла слобода хришћанске вјере. Међутим, Бог свемудри, који све мудро устројава и уређује, хтио је да и црква и вјера се избистре, да се темељи, догмати и канони донесу када су цркву водили највећи и најсветији људи, када је шанса за грешку била најмања, јер није исто када нешто пише свети Николај, Свети Атанасије, и касније свети Николај, свети Јован и када пишемо ми људи који се трудимо да држимо своју вјеру али признајемо колико смо од вјере позаборављали, али је важно да смо ту.
Све док стојимо у Цркви својој, чувамо је и свједочимо ми смо дио тих отаца. И ми смо ти преукусни плодови, ученици Христови. Зато се данас чита Јеванђеље које је задња Христова молитва пред страдање, за Апостоле и Цркву своју, у којој Христос моли Оца свога „сачувај њих које си ми дао све осим сина погибељи“, а то је Јуда, који је издао Христа. Ето како се зову отпадници“, бесједио је о. Дарко.
Он је истакао да ми вјерници често маштамо и сањамо о великим стварима, како би били добри вјерници када би нам испала нека прилика да учинимо неко дјело.
„Највеће дјело је да Хришћанин сваки дан истрајава и чува своју вјеру, колико год да живи, да слави име Божје и чува вјеру неокаљану. А она се чува не само пазећи шта ће други рећи него најприје како се сами понашамо и чинимо. Када год преспавамо службу, ми се удаљавамо од вјере јер нам је у том тренутку нешто важније и прече од Бога. Када год своје дијете оставимо да спава, учимо га не вјерују Богу и цркви својој. Замислите како би то изгледало када би родитељ учио дјецу своју да не пошује родитеље своје . Е то ми радимо са дјецом, учимо их да не поштују родитеља свога. Како ће они сјутра стати и бити бранич отаџбине, родитеља, народа и вјере своје ако им у срцу не гори љубав према вјери, отаџбини и родитељима, а та љубав се разгоријева кроз молитву а највише кроз свету Литургију. Нема молитве у којој је Господ ближе човјку од свете Литургије и ми се кроз свето причешће сједињујемо са Богом ,постајемо једно кроз тијело и крв Христову, обнављамо срушену и унакажену заједницу, своју грешност и своју прљавштину чистимо самим Богом. Зато је потребно код дјеце да градимо добре темеље док су мали, када се најбоље калеми да би постали стубови своме народу и својој цркви“, бесједио је он.
О. Дарко је на крају подсјетио да света православна Црква данас слави и светог Пахомија великог, творца општежића који је први почео да оснива манастире, и за којим је пред упокојење остало 7000 монаха.
