У храму светог Николаја Охридског и Жичког у Његњеву код Бијелог Поља данас је прослављена храмовна слава. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао епископ будимљанско-никшићки Јоаникије уз саслужење свештенства и монаштва те епархије.
Послије Архијејерске Литургије одржана је литија око храма, након чега је владика Јоаникије освештао колач и славско жито. Након литургијског сабрања
Епископ будимљанско – никшићки Јоаникије је у пригодној бесједи посјетио да се вјерни народ у ове свете дане Васкрсења Христовога сабрао у Његњеву да прославимо славу овога светога храма – светога оца нашега Николаја Жичкога и Охридскога.
“Када смо подизали овај храм радовали смо се што ћемо имати први храм у Црној Гори посвећен светом Николају,Жичком, Охридском, свесрпском али и васељенском проповједнику Јеванђеља Христовога, светитељу и учитељу. Радујемо се што је један такав изданак нашега рода заблистао и нашем роду и цијелој православној васељени али и цијелом свијету. У двадесетом вијеку тешко је наћи проповједника Јеванђеља Христовога који се може упоредити са светим Николајем, човјека толиког образовања, мудрости и талента али и толике способности да говори са те висине на које се био успео разумљивим језиком свакоме човјеку, образованом, необразованом и простом. Његова јеванђелска ријеч стизала је до свачијег срца, зато је толико био вољен, али И толико и гоњен. Доживио је судбину свих великих проповједника Христовога Јеванђеља, који су били вољени од народа али гоњени од силних и моћних овога свијета. А он је протумачио све што је било најважније да се протумачи -Свето писмо, тајне наше свете вјере православне хришћанске, протумачио Божије истине, приближио нама људима, тајну историје српскога рода кроз библијску истину, живот светога Саве и мисао Његошеву, народне обичаје, вјеру нашу прославио, да би је народ боље схватио, разумио и прихватио.
Испјевао је и оно што је можда негђе неразумљиво у његовим теолошким студијама учинио је разумљивим у пјесмама. И од власти Краљевине Југославије није био увијек вољен , нарочито у вријеме конкордата, када је устао против неправде, јер је држава и тада хтјела да прави уступке и да предност католичкој вјери на штету православља, за шта се сада нико више и не буни. Он је видио шта ће се догодити са нама, са покољењима која долазе послије њега, па је проговорио. А ево шта се догодило у Црној Гори, управо оно што је хтјела католичка црква да потпише са Краљевином Југославије, послије смрти краља Александра, када је већ ослабила српска елита и позападњачила се. Али ипак, благодарећи жртви патријарха Варнаве то није успјела, а понајвише благодарећи проповиједима владике Николаја. А ево у Црној Гори потписали су темељни уговор а то је заправо исто што и конкордат. А ми кажемо сада, са нама неће да потпишу тај уговор, нити ће да нам дају права која су дали католичкој цкрви а ми не тражимо ништа више, оно што сте дали њима дајте и нама. Ишли су у Ватикан да потпишу, а тешко им је отићи до Београда, гђе су се већина школовали и од кога су живјели- да потпишу са српским Патријархом. Видимо шта се догађа, све нам је јасно, а како се тек комунистичка Југославија огријешила о светог владику Николаја.
Његово име је забрањено више од било којег злочинца, и он је за комунистичку Југославију био непријатељ број 1. Али су хтјели и да направе паралелу Степинац- који је дао подршку такозваној Независној ендехазији, заправо усташкој фашистичкој држави, нацистичкој творевини. Требало је њему наћи друга па су хтјели да му придруже владику Николаја, па су говорили „Стјепинац и владика Николај, исто је то“. Али ријеч Божја не да се свезати. Иако су покушавали да је свежу, толико људи је било отјерано у затворе само зато уколико би се у његовој кући пронашла књига светог оца Николаја, па се наша Црква довијала на друге начине, да под другим именом штампа његове књиге и пјесме, као монаха Тадије. А овђе морам да поменем једну невину жртву, студент Теолошког факултета оде у војску и тамо слуша политичку наставу, као што смо је сви слушали. И када су казали да је свети Николај издајник и устане тај младић и каже: „ Није тачно да је он издајник”. Само за ту ријеч је добио четири године затвора, гђе је доживио трауме и недавно се упокојио. Он се зове Драган Степковић, син проте Степковића из Крагујевца. Само за једну ријеч што је посвједочио истину, никад се од тога није опоравио, мада се није жалио. Послије је живио негђе у иностранству и вратио се да умре у свом завичају.
Али оно што је најважнији свети владика Николај је ушао у сваку српску кућу, и свака богочежњива душа напаја се сада његовом ријечју, његовим проповиједима, духовним пјесмама, а он јесте био мудрац и пјесник и стваралац и понајвише архијереј Цкрве божје, апостол Христов, нови свети Златоуст, како је и назван, велики дар српскоме роду и цијелом православљу. Његове књиге су преведене на многе свјетске језике, руски, енглески, грчки... Понајвише и понајприје су га Руси прогласили за свеца а код њих се и упокојио. Можемо на неки начин рећи да наш род иако је волио светог Владику да су се наше власти огријешиле о њега, а под утицајем наших власти и многи други. Али и многи завидници његовом таленту и његовом угледу се огријешили о њега па треба да се покајемо. А и ми у Црној Гори треба да му заблагодаримо, јер нико до сада није тако писао о Његошу, нити тако дубоко, нити тако свеобухватно, гениј писао о генију. Ето такав светитељ је наш учитељ свети Николај и хвала Богу сада му се и храмови подижу по цијелој васељени. Слави га амерички континент, слави га и Европа, јер је он био један од најугледнијих јерараха, хришћанских уопште. Шта би дали англиканци или католици да су имали једног таквог проповједника, сви су говорили нема таквог као што је био свети владика Николај - дар Божји превелики. И слава Богу, бладодаримо му на том дару великоме, највећем проповиједнику послије светог Саве код Срба, и зато је лијепо и Богу угодно што је овај храм дивни заблистао у славу Божју, посвећем имену Божјем и светом владици Николају“, бесједио је владика Јоаникије.
Предсједник одбора за изградњу цкрве проф. Драган Шебек је казао да је овај предивни храм заблистао и украсио Његњево захваљујући божјој вољи и његовом преосвештенству епископу будимљанско–никшићком господину Јоаникију
“Владика Јоаникије нам је својим бесједама и молитвама улио стваралачки дух и снагу, успјели смо у намјери да изградимо храм у Његњеву код Бијелог Поља, посвећен Светом Николају Велимировићу. Што вријеме више одмиче мјештани Његњева, Стројтанице и Олуја све више схватају да је ова богомоља донијела препопрод и промијенила свијест о међусобној комуникацији, дружељубљу и комшијској толеранцији.
Овај храм постао је мјесто не само литургисјких сабрања, већ и испраћаја најмилијих, и он је поред своје основне намјене, постао је уједно и културни центар ових села, гдје се окупљају млади пјесници, пјевачи, гуслари и рецитатори.
“По њему је препознатљив читав наш крај, а постао је и туристички атрактиван, јер га посјећују многи ходочасници и путници намјерници. Заштитник је наша три села и чувар наших имања од елементарних непогода”, казао је Шебек и додао да је јући да је изградња храма била дуг према прецима, који су вјековима опстајали на овим просторима, а уједно и путоказ млађим и будућим генерацијама да чувају традицију и обичаје народа на овим просторима.
Послије литургијског сабрања и литије испред храма је приређено послужење за вјерни народ, којем је у име домаћине добродошлицу пожелио јереј сутиванско-његњевски Милан Станишић.
