У манастиру Свете Тројице у Мајсторовини у недјељу, на Тројичиндан је прослављена храмовна слава. Литургију је служио игуман Владислав Цветковић, игуман манастира Блишково, уз саслужење јеромонаха Андроника и свештенства бјелопољског намјесништва.
Послије Литургије, причешћа и славског колача у наставку је одржане кољенопоклоне молитве, током којих вјерници клече и плету вјенчиће од траве, док свештеник чита Јеванђеља. Прије кољенопоклоних молитава око храма је ишла литија.
У бесједи послије Литургије о. Дарко Пејић је подсјетио вјернике да је празник Силаска Духа Светога на Апостоле и дан када је рођена црква.
“Духом човјек дише, живи и јесте. Бог је створивши човјека од земаљског праха “дунуо у њега, и постаде човјек душа жива”. Kолико год из неких својих разлога негирали Бога, и његово постојање, славу, силу и моћ, ми Богом живимо, дишемо и јесмо. И оног дана када тијело умире оно се враћа у прах и сви то негдје осјећамо. Сви када помену Светог Василија, сви се подижу са мјеста, крсте. А како може један Светитељ бити жив, дисати и заслуживати такву славу, и чиме, ако не Богом. Оно што ми као Хришћани треба да радимо, јесте да се уподобљавамо Светитељима. Уподобљавајући се њима, ми се, у ствари, уподобљавамо Богу. Своме Творцу, Богу који је толико заволио човјека да није жалио ни Сина свога, и да Он није жалио ни крви на Kрсту. Међутим, човјек то заборавља, па га бриге и радости овоземаљског свијета одвуку на другу страну, одвуку га мисли, жеље, цијело биће га вуче ка земљи и земаљском, и човјек почне да негира Бога. Зашто црква стално говори да доводимо дјецу у цркву? Да би их учили вјери и побожности, јер ако нам дјеца не буду побожна, биће безбожна”, бесједио је о. Дарко.
Он се осврнуо на дешавања у Црној Гори, гдје “нека дјеца која нису одрасла у вјери, мисле да су постали велики па хоће да мијењају вјеру, цркву, биће, живот наш и све што јесмо. Мало им је било, мало су нас промијенили, треба још.
Све долази од безбожности. Побожан човјек никада не би помислио оно што је предсједник Црне Горе рекао. Шта нам то говори? Да је он безбожан. Kоме ћемо да следујемо,цркви и онима утврђеним у вјери, или онима безбожним.
И немојмо и даље да се склањамо и гледамо у земљу. То је наше највеће бесцен благо-црква остављена нам од светих предака, Светога Саве, Светога Арсенија, Светог патријарха Јоаникија, који је подизао и ову светињу, Симеона Мироточивог, Kраља Милутина, Светога Петра Цетињског, Светог Василија Острошког и свих светих из рода нашега. И ако је да бирамо шта ћемо вољети, њивити и чувати, онда је то наша црква и светиња. Ја вас молим, нема више изузетака. Онај ко данас изабере погрешно, мислећи да своме дјетету ствара неки посао или лагодност у овој држави, сјутра неће имати ништа да да своме дјетету. Јер ће умријети дух овога народа и државе. А без тога, нема никоме живота. Вјерујте ми, имамо примјере из окружења, да погледате несрећни македонски народ, који је обезглављен, обезвјерен и изгубљен. Највише они долазе Светом Василију. И то је најслуђенији народ. Нема ништа страшније за човјека, него када га ишчупате из коријена, а коријен наш јесте црква. И када нисмо имали државе, а често се дешавало кроз историју, увијек смо имали цркву и тако опстајали. И на шта год упрете прстом уназад, у историји, иза свега ћете негдје наћи како све подупире и држи црква. Многе ствари смо већ пропустили, увукло се у наш народ да се свима склањамо, да смо за све криви. То није истина. Наравно, има наше кривице, највише смо гријешили једни према другима, и највише смо се огријешили једни о друге. На жалост, најчешће руку дизали једни на друге, али то је наш гријех, и други нису страдали без ми. И данас страдамо, због те подијељености, разбраћености. Али дајте да се збратимимо, обожимо, и ако Бог да умножимо. Нека нам Бог, благодаћу и милошћу својом, бладогаћу Духа Светога излије своју милост, да нас просвијетли, уразуми, утврди у вјери православној”, бесједио је о. Дарко.
