Светом Литургијом, благосиљањем славског колача и трпезом љубави прослављен је празник Светих Петра и Павла коме је посвећена црква на Ћафи Приједолској у Велици.

Празник Светих апостола Петра и Павла молитвено је прослављен у Ћафи Приједолској. У планинској цркви, посвећеној Правоврховним апостолима Светим Петру и Павлу, литургијским сабрањем је началствовао о. Филотеј, сабрат манастира Ђурђеви Ступови, уз саслужење јереја хаџи Бојана Радуновића, надлежног пароха, јереја Слободана Радојевића, пароха рожајског и ђакона др Никодима Раденовића.

Литургију је појањем пратио монах Анастасије из манастира Ђурђеви Ступови са дјечјим хором.

Празник Светих апостола Петра и Павла и храмовну славу, пригодним словом честитао је о. Слободан Радојевић.  Он је казао да је пост дар који приносимо Богу.

„Смисао сваке литургије је причешће, а не пуко присуство у цркви, на светом богослужењу. Драго ми је што већина људи, који овдје дођу, посте, Богу се моле, причешћују се, али, још има оних који не посте. Није пост мука него једна лијепа навика и када човјек крене да пости схватиће да је то нешто најљепше што ради у животу, да нема већег поклона и дара Богу него што је пост“, рекао је о. Слободан.
Бесједио је о Светим апостолима, Петру, који се одрекао Христа кад је Христос требао да страда и Павла, који је био гонитељ хришћана.

„И један и други су, након Христовог страдања и васкрсења, прихватили Христа свим својим бићем, свом својом снагом и проповједали Га народу гдје су били безбожници, гдје су били невјерници, гдје је било најтеже. Тако је било тешко апостолима Петру и Павлу, али они који су Га гонили и који су Га се одрицали на крају су за Христа страдали најстрашнијом смрћу, тиме посвједочили да су, заправо, били уз Христа. Сви смо некад апостол Петар па се Христа одричемо, кад је најтеже, али треба да знамо да је Петар, иако Га се одрекао, на крају Га прихватио и за Христа пострадао“, поучавао је отац Слободан.

Додао је да у ова тешка времена, кад нашу Цркву гоне, од нас нико, па ни сам Христос, не тражи да страдамо, али тражи да своју вјеру свједочимо свим својим бићем, да се за своје непријатеље молимо, да оне који Цркву гоне Бог уразуми да схвате ко је Бог у Кога вјерујемо. Он је Бог љубави, а љубав није нешто што разара него стално гради и ствара.

„Светиње које су наши преци градили нису их подизали да би их давали безбожницима, него да их оставе потомцима да свједоче својим присуством Бога људима“, закључио је свештеник Радојевић.

По одслуженој Литургији, уприличена је трпеза љубави чији домаћини су били Драгутин, Радуле и Зоран Живаљевић.