Прослављена слава новоосвештане цркве Свете великомученице Марине на Улотини
У осму недјељу по Духовима, посвећену Светим оцима Шестог васељенског сабора, када наша Света Црква молитвено прославља Свету великомученицу Марину – Огњену Марију, 30. јула 2017, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије освештао је храм посвећен Светој великомученици Марини на Улотини код Андријевице.
Након освећења цркве, Преосвећени Епископ је одслужио и Свету Архијерејску Литургију, а саслуживало му је више свештеника и свештеномонаха Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске.
Светом богослужењу присуствовао је, у великом броју, вјерни народ овог краја, којима се ријечима архипастирске бесједе обратио Владика Јоаникије, честитајући празник Свете великомученице Марине и храмовну славу новоосвештаног и украшеног храма.
„Ево, драга браћо и сестре, дивног дана, дивног празника и свечаног чина у селу Улотини, гдје је подигнута красна и лијепа црква Свете великомученице Марине, чији спомен славимо у најљепше доба од године када сви можемо да се саберемо. Ма гдје живјели овог дана можемо да се саберемо у своје село, поред своје светиње, поред својих гробова, да отворимо врата својих домова и врата својих срдаца, да ову славу лијепо прославимо. Подиже се црква овдје гдје је било старо црквиште и само Бог зна да ли је овдје била црква или је народ имао обичај да се сабира на освештаном мјесту, да се, неколико пута у години, сабере на молитву са својим свештеником и нахрани светим тајнама Христовим“, рекао је Владика.
Познато је да се ово мјесто, додао је он, звало црквиште и да је од давнина било одређено за мјесто светиње Божје. Бог је дао да се подигне црква Свете великомученице Марине, оне светитељке која, истакао је Владика будимљанско-никшићки, у календару није унијета црвеним словима, али је народ поштује као заповедни празник и на њен дан светкује, не радећи ништа.
„Она је то заслужила пред Богом, пред анђелима и пред људима, јер је свој млади живот, будући испуњена вјером која је освештала и оснажила њено срце, њену мисао и њену вољу, са радошћу жртвовала за Христа Господа, са радошћу као невјеста Христова принијела Њему, Небеском Женику Ономе Који је на крсту пострадао, излио своју живоносну крв за искупљење цијелог рода људског. Она се уподобила Њему својим страдањем, не марећи за свој живот у доба гоњења Цркве, положила своју главу и свој млади живот за Христа Господа“.
„Господ је прославио чудесним даровима на Небу те она, стојећи пред престолом Божјим, има ту слободу пред Богом да се моли за нас и да нам помаже са Неба од Бога Божјом милошћу, да својим молитвама низводи на овај грешни свијет милост Божју, правду и опроштај грехова и сагрешења наших, исцјељење наших душевних и тјелесних патњи и невоља“, бесједио је Његово Преосвештенство.
Он је изразио задовољство градњом светог храма на Улотини, учешћем вјерног народа и бројних приложника, који су везани за ово мјесто и оних који нијесу поријеклом из ових крајева, али су били привучени светињом.
„Подигосмо ову светињу, драга браћо и сестре, фино се овдје народ потрудио, имали су и добротвора са разних страна, како из овог села који живе негдје друго, али нијесу заборавили свој завичај, и оних који нијесу родом из овог мјеста, па су привучени овом светињом, помогли. Подигли смо цркву да бисмо се у њој сабирали и да бисмо овдје редовно свете молитве Богу приносили, да бисмо се овдје крштавали, вјенчавали, Светим Тајнама Христовим причешћивали, да бисмо се учили вјери како Бог заповиједа“.
„Вјеру треба чувати, јер је вјера оно што оплемењује све код човјека и ум, и разум, и срце, и вољу, и пријатељство, и гостопримство. Гдје нема вјере све је то слабо. Немојте се на то ослањати. Гдје вјере нема ослонца нема. Нема вјере у невјере, тако је народ вазда говорио. Према томе, да се прво научимо вјери како Бог заповиједа, па ћемо се онда научити и култури и понашању, па, иако не знамо довољно, сам Господ ће нас пригрлити, помиловати, облагородити. Онај Ко је безгрешан, сами Господ Бог, Он ће нас помиловати, упутити и научити“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Владика је, захваливши свима на свечаности која је припремљена поводом освећења храма, подсјетио да се овај свети храм освештава у години кад су, на Светом Архијерејском Сабору СПЦ, лику Светих новомученика српских прибројани и Свети новомученици Велички и Горњеполимски, што значи и са овог подручја, из Улотине.
„Постоји списак, али није комплетан, па зато нећу сада овдје да помињем списак страдалих из Улотине у вријеме нацифашистичке окупације од „Принц Еуген“ и „Скендер-бег“ дивизије. Остављам завештање свештенику о. Бојану Радуновићу и вама да тај списак комплетирате, као што су то урадили Величани и у Пиви. Свака жртва има име, дакле, да се њено име упише, година рођења, име оца, мајке, као код матичара, јер је битно да свака жртва има име, нијесу наше жртве безимене“.
„Овдје је пострадао од безбожника и окупатора ваш свештеник, и зато данас њега првог помињемо, Светозар Шошкић, на правди Бога, како су ме информисали људи из овог мјеста. Није хтио да бјежи пред окупатором, остао је са својим народом у свом дому и он и његова породица. Сви су побијени као јагњад и он је, наравно, са Новомученицима и са Светом Марином, а Света Марина великомученица дјевица, она је на челу свих оних дјевојака, које су пострадале, сачувавши своју част и свој образ, свог дома, свог рода и своје вјере, а њих је велики број у Горњем Полимљу, које су пострадале“, нагласио је Владика Јоаникије.
Преосвећени Епископ је, овом приликом, по предлогу Одбора за изградњу храма и надлежног пароха свештеника Бојана Радуновића, одликовао појединце који су заслужни за изградњу цркве Свете великомученице Марине на Улотини.
Златном Медаљом Светог великомученика Георгија одликован је Мијо Лекић из Бара, а архипастирским граматама, чланови Одбора: Раде Влаховић, предсједник, Жарко Шошкић, Добрило Јокић, Милан Михаила Шошкић, Вујица Ћулафић, Миомир Лекић, потом: Вукосав Шошкић, дародавац земље, Радоман Шошкић, Владимир Лекић, Драгиша Ћулафић, породица Новице Јокића, Милован Ћулафић, Милорад Шошкић, Ратко Пелангић, Момчило Станојевић, а постхумно Драган Шошкић.
Освештан је и преломљен славски колач, а празнично сабрање настављено је за трпезом хришћанске љубави.
