На 31. недељу по Духовима, на недељу по Богојављењу, 23. јануара 2022. године свету Литургију, у цркви Светих апостола Петра и Павла, у Бијелом Пољу, служио је јереј Александар Раковић.
Своју проповијед вјерном народу о. Александар је почео подсјећањем на апостола, који нас поучава и говори о Господу Који је ради нас и ради нашега спасења сишао у најдубља мјеста земље да би се уздигао на Небо, да би и нас из тог ада дигао на своја вишња Небеса.
„Све што је Господ чинио чинио је ради нас, да би нас присајединио себи. Апостол наставља и говори да је једне Господ поставио као апостоле, друге као учитеље, треће као јеванђелисте. Свако има своју службу и свакоме Бог даје благодат и дар да служи своју службу. Господ даје дар и призива, немамо сви исти дар, али то није дискриминација. Господ најбоље зна како ко треба да Му служи, тако га и призива. Сви смо дужни да учествујемо у животу Цркве, некоме Бог да глас да поје, некога призове да началствује службом, призива ове добре момке да припомажу, свакога призива на неку службу, али најпреча служба је да будемо народ Божји. У ту службу улазимо крштењем и миропомазањем. Дух Божји нас рукополаже у службу Божју, бивамо, како Грци кажу, лаос Божји - царско свештенство, народ изабрани. Сви смо ми призвани да освештамо најприје себе, своју душу и околину, како будемо освештали себе, свој ум и своје срце, тако ћемо освештати и друге. Зато нас Господ и зове изабрани род, свјетлост свијету и со земљи. Ми морамо да свијетлимо свијету и солимо земљу својом вјером, подвигом служења, искреним, нелицемјерним, смиреним служењем Богу, да не би земља обљутавила и да је не би Господ одбацио“.
„Самим тим што смо лаос, изабрани народ, царски и свештенички род ми имамо велику и узвишену службу. Зато морамо да се бринемо о својим душама, јер не само да ћемо као крштени одговарати за своје душе, него ћемо одговарати што нисмо спасавали и људе око себе, читаву васељену и сву твар. Велики је крст и одговорност, много већа него што ми схватамо, и зато би требали да што хришћанскије, што побожније и благочестивије живимо. Самим творењем заповијести Божјих ми имамо свој призив и службу, којим служимо и угађамо Богу, не само на своје него и на спасење људи око нас. Зато не каже случајно дивни руски светитељ Серафим Саровски: Побрини се за своју душу у хиљада око тебе ће се спасти. Онај који се труди да досегне светост, а сви смо призвани на светост и на савршенство, он ће и многе повући у то“, бесједио је о. Александар.
Осврћући се на прочитано свето Јеванђеље, казао је да Господ није почео да проповиједа, док нису предали Јована.
„Видимо и ту смирење нашега Господа, јер како предање Цркве учи, Господ сам је био Јованов ученик. Бог не само да се рађа у јаслама, не само да се крстио у Јордану, него бива ученик, допушта да Га слуга учи и води. Нека би нам Бог дао таквог смирења да знамо како да му послужимо, вријеме кад нешто треба да чинимо, јер нисмо увијек призвани да нешто чинимо, увијек треба да добро измјеримо шта причамо и кога учимо, посебно када је у питању вјера“, бесједио је о. Александар.
