У организацији Епархије будимљанско-никшићке и ЦО Мојковац, у понедјељак 29. јануара 2018, у Мојковцу је одржана свечана Светосавска академија.
Сабрање у славу Светог Саве, Првог Архиепископа и просветитеља српског, у препуној сали мојковачког Центра за културу, благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
Епископ је одржао Светосавску бесједу, којом је указао на неколико важних момената из живота Светог Саве, који се, поред чињеница да је Свети Сава духовно утемељио српски народ, Српску Цркву и српску државу, понекад, превиђају.
Свети Сава, као равноапостолни светитељ, научио је свој народ вјери и, по свему судећи, прави хришћани смо постали, нагласио је Владика, тек у вријеме Светог Саве, благодарећи његовом труду, раду и његовој личности.
„До тада, били смо хришћани, али народ је, видимо то из његовог житија, имао много недостатака и није хришћански живио, него су многи живјели још увијек као незнабошци, иако су по имену били хришћани. Нешто као у данашње вријеме, то може да се упореди и може да се види да смо, у много чему, одступили, иако прослављамо Светог Саву, његовим именом се поносимо, али питање је колико живимо у сагласности са оним што нас је он учио“, упозорио је Његово Преосвештенство.
Он је као други важан моменат навео оснивање Српске Цркве и просветитељску дјелатност Светог Саве, истичући неколико ствари, које су, по Владикиним ријечима, божанске и људске. Кроз њих се Црква показује на најљепши начин, а то су преизобилни дарови Светог Духа, које је Господ излио на српски народ, понајвише, благодарећи Светом Сави.
„Прије свега, имамо у виду да су мошти Светог Симеона Мироточивог источиле изобилно благоухано миро, а то је најјаснији, најснажнији знак присуства и дејства Духа Светог. Ријетки су светитељи из чијих кости је потекло Свето миро; осим Светог Димитрија Мироточивог солунског Чудотворца познато их је још неколико, а у нашем народу Свети Симеон Мироточиви и у новије вријеме, у Савиној Епископији зетској, на Превлаци мошти Превлачких мученика су, такође, точиле преизобилно свето миро“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије.
Више је него јасно, нагласио је Владика, да је Свети Сава пресудно утицао на свог оца да остави престо и прими монашки постриг, да живот посвети Господу и оде код свог сина на Свету Гору, гдје је провео последње године у богоугодним подвизима поста, молитве, покајања, што му је Господ и примио.
„Њих двојица дјеловали су као један, па послије упокојења Светог Симеона Мироточивог Свети Сава се моли да Господ покаже нарочити знак, који ће објавити овог Светог, јер је он видио његове светачке подвиге. Молио је од Господа, и сваки пут када би се догађало да свете мошти точе свето миро, то је, заправо, било уз молитве Светог Саве, тако да је отац слушао свог сина и када је отишао његов дух у наручје Божје. То је оно што је изузетно важно, јер то свето миро, с једне стране, показало је светост моштију и светост личности Светог Симеона Мироточивог, а, с друге стране, је било превелики Божански дар цијелом његовом народу, његовој Цркви и држави“, бесједио је Епископ будимљанско-никшићки.
Он је указао и на светодуховски догађај приликом рукоположења Светог Саве за првог српског Архиепископа, када се на њега преизобилно излила благодат архијерејства.
„Очевици његовог посвећења су видјели како је послије хиротоније он био сав као свјетлост просвећен, освећен и просвијетљен благодаћу Светог Духа, то значи опуномоћен да проповједа Јеванђеље као апостол Христов, да учи народ. То изливање благодати Светог Духа је значило и за Светог Саву, али, исто тако, је много значило и за цио српски народ, представљало је утемељење и укорјењење цијелог народа, јер је са архиепископском хиротонијом Светог Саве Српска Црква добила своју самосталност да, као што пише у житију, отачаство наше буде самостално и самоосвећено“, истакао је Његово Преосвештенство, наводећи још један примјер изливања благодати Пресветог Духа када је Свети Сава миропомазао свог брата Стефана Првовјенчаног за краља српског.
Прије Стефана Првовјенчаног наши краљеви, казао је Владика Јоаникије, били су само проглашавани, али се није вршило њихово миропомазање да се кроз свештени чин произведе краљ. Разлог томе је што нијесмо имали самосталну Цркву, па су краљеви само проглашавани по имену и функцији, а у светотајинском смислу не, јер то једино може да врши самостални архиепископ или патријарх.
„Тада се, такође, излила преизобилна благодат на новог и Првовјенчаног краља српског и тиме је утемељено наше отачаство. Кроз Светог Саву смо, заиста, добили пуноћу достојанства и најсигурније, најдубље утемељење као народ“.
„То треба да имамо у виду и да увијек благодаримо Богу што нам је послао таквог Светитеља, толико заслужног црквеног дјелатеља, толико изузетног подвижника и аскету, правог монаха Светогорца који је спојио превелике дарове у својој личности, а све те дарове је укоријенио и пренио на свој народ. Зато се српски народ поистовјећује са Светим Савом и са осталим Божјим угодницима послије њега, који су слиједили Светог Саву, а он је коријен српских светитеља и најдубљи, Богом дани ослонац нашег народа“, поручио је у својој Светосавској бесједи, пред бројним Мојковчанима, Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.
У умјетничком дијелу програма наступили су: хор „Свети Јоаким и Ана“, КУД „Весна“, народни гуслар Милета Пантовић и најмлађи Светосавци, рецитујући пјесме о Светом Оцу нашем Сави.
