Древни су незнабошци историју схватали као „Стару Змију“, божанство Уробор, представљено у виду змије које једе свој реп. Ово је симболизовало циклични, судбински, неумитни карактер временског постојања и историје као такве. По том схватању чојвек се од датости времена, од историјске судбине која му је намијењена није могао ослободити нити је могао да је промијени. Вријеме понавља само себе, врти се у циклусима који се међусобно потхрањују и као некакав уклети жрвањ у општој датости, предвидивости и неумитности се понавља и у њему су судбине људи и народа само још једном премлевена пшеница или месо на телу старе змије – Уробора која живи и расте од једења саме себе. Одатле потиче она тужна изрека да се историја понавља и да ништа ново под Сунцем нема.

Прекид и излаз из уклетог циклуса судбине и историје је понудио Бог Живи. Док су незнабожачки философи чекали да буду „рециклирани“ од стране „Старе Змије“ истински Цар Космоса – Господ Бог је кроз историју Старога и Новога завјета отварао пут новом, побједоносном, славећем, побједничком, дјелатном схватању историје. Историје која има свој почетак и крај, и гдје је Створитељ универзума активни учесник у тој историји као савезник и вођа људи.

Српски народ, од када су му отворене духовне очи на самом почетку његовог постојања брзо је своју историју везао за тај Божији савез, за то схватање историје као делатног, стваралачког напретка ка савршенству, уз Господа Бога као вођу и савезника у том праволинијском историјском путу, које, под условом вјерности Господу Сведржитељу омогућава и пројаву слободне воље и осигурава улазак у вјечност ослобођену уклетог рециклирања предодређене нам судбине. Тако је српски народ своју историју проткао духом Јеванђеља, па је и Косовски Бој добио своју Тајну Вечеру а избор између земаљског и небеског царства кнеза Лазара је постао потврда слободне воље и сарадње са Богом у историјском путу који има своје усмјерење и свој циљ.

Још један јеванђеоски догађај, који потврђује ову јеванђелизовану српску историју је и празник Сретења. Празник коначног испуњења људског живота у сусрету са Богом, у сретању са Њим. Празник који потврђује усмјереност и стваралачку слободу учесника историје на њеној правој, Божијој страни. Сретењски Устав, и почетак Првог српског устанка управо на празник Сретења. Празник када Свети Старац Симеон, али и сваки човјек и сви народи, па и род српски после дугог чекања и трпљења увиђају смисао свога усмјерења и вјерног служења Богу јер  „видеше очи моје спасење твоје које си припремио пред лицем свих људи“. Тако је и род Српски оног давног Сретења 1804.године видио предобраз Спасења Господњег, после дугога трпљења у турском ропству, видио плод вјерности Богу  и вјерности вјери отаца и наставио са Богом као путеводитељем свој историјски пут, ослобођен од датости неумитне судбине поробљеног народа и покоравања безакоњу, односно праву јачега.

Тако, привидна злослутна цикличност историје Срба, у коју нас убеђују  злонамјерници, губи своју моћ и уместо фаталистичке тврдње да се историја понавља, понављању лажи, да смо немоћни своју судбину да, уз помоћ Божију, узмемо у своје руке и да се морамо покорити законима историјске датости, можемо са потпуним и свесним ниподаштавањем „Старе Змије“ казати да се историја не понавља него да се само често римује.

Као и тада тако и данас Сретење је сусрет – сусрет са Богом који нас води кроз историју. Док Србин чека сусрет са Господом, као негда старац Симеон, док Србин зна, да „Стара Змија“ нема над њим власт и да вријеме и историја нису безнадежна и непроменљива категорија, никакве Виоле фон Крамони, француско-немачки планови, Бајдени и Шолцови и други делови тела „Старе Змије“ које нас убеђују у неумитност нашег пута и неумитност наших судбина немају над нама никакву власт и никакву моћ. Ко ће против нас када је с нама Бог?! А са нама јесте Бог. Био је Бог са нама и онога Видовдана 1389. на Косову  и многих наредних Видовдана, био је са нама онога Сретења 1804. у Орашцу кад је почела буна против дахија и онога Сретења 1835. у Крагујевцу кад је донесен Сретењски устав а био је с нама Бог и оног Божића 1916. на Мојковцу кад су Црногорци држали одступницу српској војсци,  али и онога Митровдана 1992. кад су се Херцеговци одбранили од усташке офанзиве, а верујем биће са нама Бог вазда док смо му вјерни. Има још Божића, Видовдана, Митровдана и Сретења која нас чекају на нашем историсјом путу са Господом као водитељем наше историје. Оне давне зиме 1804. године, онога одсудног Сретења, прижељкивали су Свети Петар Цетињски, архимандрит Арсеније Гаговић и Карађорђе још већи  Сретењски сусрет који се није десио. Прижељкивали су уједињење Срба и општи устанак против Османлија уз помоћ Русије.

Уместо тога, више од столеће касније, после 1918 десио се сусрет свих Срба, али и усиљени сусрет са оним народима који нису тај сусрет желели у Краљевини СХС. Нажалост, тај сусрет није био Сретењски. Тај „сусрет“ је условљавао, да ако не да потпуно заборавимо, а оно барем да скрајнемо наш Савез са Богом Живим у корист суживота са другима јер су нам и ти други браћа...наводно...Хвала Богу та обмана нас је напустила. Сретење Господње и даље је пред нама. Очекује нас онај сусрет који су 1804. прижељкивали Свети Петар Цетињски и Карађорђе, да идемо у сусрет српском јединству. Какво ће то јединство бити, не знамо. Није знао ни Старац Симеон како ће да сусретне Господа док се тај сусрет није десио. Није знао ни Карађорђе шта му иде у сусрет оног Сретења 1804. године. Али су знали да је са њима Бог.

Никада јаче Срби у целини нису осетили дух општег српског сусрета и српског јединства него оног које је покренуто литијама из Црне Горе и по васцијелом српству. Идеја српског јединства се разбуктала у срцима младих покољења и гори све јаче, улази у срца, улази у песму, у мисли, у животе. Оно хришћанско схватање историје је ушло опет у српски народ. Постајемо свесни да нисмо условљени никаквим датостима, силом и земаљском моћи великих. Сретење као духовни догађај, али и као историјски догађај битан за српски народ и српску државност нас учи да смо сами господари својих судбина и да је са вером у Бога све могуће.

Вријеме је данашње вријеме великих промјена. Оно што је изгледало немогуће пре само неколико деценија, данас постаје опипљиво. Онај наметнути осећај инфериорности, условљености „Европским путем“ је већ потпуно нестао. Нисмо условљени никаквом „Старом змијом“ па ни оном у коју се претвара Европска Унија. Већ деценијама смо на некаквом европском путу без алтернатива, у некаквим преговорима, који и нису преговори него слепо прихватање диктата недемократске, неизабране еуробирократије и њихових господара из кругова атлантистичког естаблишмента. Међутим, фаталистичко путовање у Европу може бити све, само не преговори. Преговори између две стране подразумевају да једна од страна увек може од задатих циљева да одустане и да уговарање некаквог односа прекине. И то је на данашње Сретење, барем што се тиче замрлих евроинтеграција – бјелодано јасно. Продор у реално није извршио нико други него велики дисидент против неолибералног, неовазалног атлантистичког поретка, обновитељ вере у националну државу и хришћанске вриједности Европе, предсједник Мађарске Виктор Орбан који је  управо у сусрет Сретењу, приметио да Србију што прије треба примити у ЕУ јер она има и друге варијанте. Први пут да је неко од Европских државника то и признао. Признао је да су Срби слободни. Признао је да Срби не могу бити условљавани, јер је њихов пут пут сусрета са Богом Живим, а не неки фаталистички марш у некакво имагинарно благостање Европске Уније, која све више постаје дигитализовани  Архипелаг Гулаг Солжењицина. Тај сусрет са Богом живим, то Сретење се не односи само на Србију, него на све Србе, а посебно оне у Републици Српској и Црној Гори. Српско јединство, од готово заборављеног сна који су Сретења 1804. сањали оци српског национа – Свети Петар Цетињски, архимандрит Арсеније Гаговић и Карађорђе, као и многи други Срби с оне стране Дрине, Саве и Дунава данас постаје стварност.

Српско јединство постаје све реалније, и српство постаје све уједињеније, управо зато што се све мање Срби уздају у обећања, пријетње, штапове и шаргарепе великих сила и њихових гласноговорника, а све више се уздају у Господа, сопствену духовну снагу и осећај властите вредности кроз историју кроз коју их је до сада сигурно водио Бог, а водиће их и даље. Српство је већ постало духовна категорија. Од духа и духовности креће све, али се на духовности не завршава. Ако се све заврши на духовности, то остаје нека варљива сентименталност, пуки романтичарски занос, нешто што нема везе са реалним животом. То постаје најобичнији опијум за народ. Не завршава се српско јединство на заједничкој молитви, заједничком посећивању манастира, заједничкој култури и језику. Оно тамо почиње, али води даље. Духовно српско јединство мора да се преточи у пансрпску културу, па даље у пансрпски економски, политички, научни па и државнички програм.

Далеко од тога да, као свештеномонах, могу о томе детаљно да промишљам или да знам како би то требало или могло да изгледа. То је посао народних првака, учењака, државника, политичара, војника, књижевника, правника, пословних људи и других делатника и трудбеника, али опет, као свештеник могу да посведочим да је то реалност и насушна потреба свих Срба. Могу да посвједочим да почињемо да схватамо да нисмо ничији феуд и ничија раја, него народ који је кроз сусрет са Богом осигурао себи право да самостално и слободно одлучује о свом историјском путу и да се са свеопштом народном вољом Срба, чије је опредељење укорењено у освећеном и обоженом историјском путу - мора рачунати.  Српско јединство ће само да расте и ићи ће у сусрет свом опредељењу за вјечност, а Срби су отворивши духовне очи постали господари властите судбине, те су се ослободили „старе змије“- проклетства понављања историје, и свој историјски пут почињу да одређују сами, да им се историја не понавља, него да се само понекад римује.

Извор: Политика