Кирие елеисон, Кирие елеисон, у срцу одзвањају ријечи, буде сјећања на данашњи дан, дан нашег последњег овоземаљског сусрета.

„Престало је да куца једно срце”, стиже вијест која у минуту шокира, потресе тијело.

Невјерица, тишина… Срце задрхта, сузе саме крећу и налазе пут.

Тражим вас оче у својим мислима, видим ваш насмијани и благи лик. Трчим по успоменама, журим, грабам да још једном поразговарам са вама. Да уграбим сваки наш сусрет (а било их је много, трају деценијама), сваки наш разговор. Да их сачувам, дубоко утиснем у срцу, за сваки наредни дан, за свако наредно кушање, за борбу.

Слике саме иду, ређају се ситуације и људи, мили и немили догађају. Од слика ствара се филм звани живот. И тада као мозаик, слажу се коцкице да у свим разговорима, сусретима нашим и са другим људима, сем љубави другог ичега није било. Никакав коментар или лоша ријеч за било кога. Стигли сте свуда и били сте ту за свакога, не да раздор правите него да мирите, чак и самог човјека са својом греховном природом, прави апостол Христов.

Подсјетисте ме на Химну љубави Светог апостола Павла, јер све што тамо стоји било је утиснуто у вашем бићу.

Данашња Литургија, последњи поздрав… Прилазе људи, не може се рећи мали број, тишина. У сваком оку бијаше суза, у срцу љубав, посијали сте сјеме, драги наш прото, сјеме Христово.

И на данашњи дан љубав ваша не јењава, спознах у срцу и добих последњи савјет и разговор, посведочисте како се живи за вјечност, на уштрб свијета пуног лажи и превара.

Ви бирасте Христа, а не свијет како пише у Јеванђељу („јесте ли од свијета или сте Христови“); па се пројави слава Божија да немаде љепшега дана када изабрасте за сусрет са Господом. Тада наступи духовна радост васкрсења, замолих вас да се помолите за нас.

Сјетих се ваших ријечи, једном давно сте ми рекли, „Јецо, запамти, цијели живот састоји се из три дана ГОЛГОТЕ, РАСПЕЋА И ВАСКРСЕЊА“. Прошли сте живот, драги оче, итекако, сада слиједи да га ми прођемо, одживимо.

Остависте нам одговорност и обавезу како треба путем ићи; да се трудимо, истрајавамо и да без обзира на све околности, падове, на муке, биле велике или мале, носимо свој крст достојанствено и без роптања, увијек са осмјехом и са љубављу. И наравно да будемо ЉУДИ.

Ништа неће бити исто након овога дана, знам недостајаћете ми.

Ипак у срцу су се уселили мир и радост.

Знам, данас се Небеса радују, тражићу вас опет за савјет, разговор, за молитву, драги наш оче.

Хвала вам на свему, са надом да ћемо се поново срести.

Хаџи др Јелена Обадовић,
27. фебруар 2024. љета Господњег

Извор: Светигора