У организацији Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори, у недјељу 20. фебруара 2022. године, у Друштву црногорско-руског пријатељства Свети Георгије у Никшићу, одржана је промоција књиге „Црна Гора кроз историјска документа (народ, језик, црква, држава)“, коју је приредио Јован Б. Маркуш.
Др Јелена Газдић је, у уводној ријечи, казала да је један од основних циљева обиљежавања Међународног дана матерњег језика подизање свијести о значају матерњег језика, те је с тога оправдано што је ово вече посвећено промоцији поменуте књиге, која, између осталог, приказује историјски континуитет матерњег српског језика Црне Горе и неправедне покушаје прекидања континуитета.
Промоцији је присуствовао и предсједник Општине Никшић, Марко Ковачевић, који се обратио сабрањима, напомињући да је наш рањени српски језик најдуговјечнији свједок постојања и трајања Црне Горе.
„Он је најдуговјечнији свједок њене славе, али и њених пропадања. Ми знамо да је Црна Гора своја онолико колико свој матерњи српски језик назива његовим правим именом. Када српски језик буде имао мјесто и када име тог језика буде имало мјесто које му припада овдје код нас, знаћемо да се Црна Гора до краја вратила себи“, рекао је Ковачевић.
Уз констатацију да несрећни народи књиге овог типа стално пишу и вјечито доказују оно што не треба доказивати, Радинко Крулановић, директор Никшићког позоришта, је поставио питање да ли такав народ заслужује да постоји, постоји ли излаз и је ли једна оваква књига излаз.
„Сигурно да није, али овакве књиге су потребне, потребне свима онима који болују од заборава“, указао је Крулановић, осврнувши се на неколико битних докумената из одјељка који носи наслов – Народ, од записа владике Данила, говора Светог Петра Цетињског, свједочења Петра II Петровића Његоша, до последњег владара Црне Горе краља Николе, као и докумената из 20. вијека, којима се потврђује да у Црној Гори живе Срби и говоре српским језиком.
„Први пут у историји Црне Горе италијанске, фашистичке окупационе власти су у службеним исправама промијениле Црногорцима народност, односно нацију. Умјесто српске народности, ухапшеним Црногорцима је уписивано нација црногорска. Од тог трена почињу да дувају сепаратистички вјетрови. Питао сам се одакле потреба да се црногорство испољава као посебност. Кад сам прочитао Ђиласов став, било ми је јасно: Осећам се Србином из Црне Горе. Подвлачим ово из Црне Горе ради некакве локалне разлике од Срба у Србији“.
„Устврдио бих, да управо та жеља, да смо посебнији од других довела је и до овог цијепања српског бића. Из потребе да се посебност стално наглашава прешло се у параноју да неко хоће да вам узме ту посебност. Инсистирање на посебности развија и идеологизовану свијест да сте бољи и вреднији од других, иако то ничим није утемељено. Нарочито се то види данас, кад неки, тамо они, ничим препознати, доводе у питање оне који су били народне иконе, као што је случај са Његошем“, оцијенио је Крулановић.
Протојереј-ставрофор Слободан Јокић, наводи да промовисана књига „представља озбиљно и надасве корисно дјело вишегодишњег труда њеног аутора Јована Маркуша“. Изнио је своја запажања на дио о Цркви и њеној историји, а односе на континуитет постојања Цркве на овим просторима са посебним нагласком од самосталности српске архиепископије и на континуитет светосавске традиције, која је дубоко уткана у Црну Гору.
„Ова књига, кроз разне изворе, документа, чињенице, копије и илустрације, је потврда вишевјековног непрекинутог континуитета богослужбеног живота Православне Цркве у Црној Гори, са свим различитим светотајинско-литургијским и историјско-социјалним изазовима пред којима се она налазила у свом вишевјековном постојању. Она је свједочанство да су православље и Црква у Црној Гори присутни од 4. вијека када се датирају почеци хришћанства на подручју данашње Црне Горе, преко древних епископија Диоклијске, Рисанске, Скадарске и Расцијске, преко Светог Саве и Епископија Зетске, Хумске и Будимљанске, цара Душана када је уздигнута у ранг митрополије, а увијек у канонском припадању и јединству поменутих епархија Архијепископији Жичкој, потом Архијепископији Пећкој и Пећкој Патријаршији, тј. Српској Православној Цркви. Управо мноштво свеједочанства овог континиутета доноси нам Маркуш у својој књизи“, казао је свештеник Јокић, истичући да приређивач овим зборником преноси и бројна свједочанства која, несумњиво, говоре о значају и присуству Светог Саве у нашем народу у Црној Гори, а оно што је, по мишљењу о. Слободана, најзначајније јесте то да је Свети Сава своме народу у Црној Гори оставио најпоузданију вриједносну оријентацију - око олтара и Христове жртве, одакле исходи све што је везано за Светог Саву и Светосавље.
Др Јелена Газдић је коментаришући поглавље Језик, констатовала на примјеру Мирослављевог јеванђеља, најстаријег споменика писаног српскословенским језиком, да многи данас покушавају овај и друге споменике „на силу и уз помоћ фалсификата, присвојити и смјестити у неке друге контексте, и тако на обманама исконструисати континуитет лажних идентитета“.
„Посљедњих тридесет година живјели смо под великом стегом и притисцима, којима, нажалост, многи наши суграђани нису одољели, неки су и свјесно пристајали на измјену идентитета, а највише жртве у свему томе су била, и још, увијек јесу дјеца, којима се у школама пласирају научно нерелевантне информације и лажи о историји, народу и језику Црне Горе. Због свега тога приморани смо да доказујемо давно доказане чињенице и објављујемо овакве књиге. А као што је чињеница да је Земља планета, а Мјесец њен сателит, тако је и чињеница да је матерњи језик Црне Горе, и старе и садашње, српски, a њено писмо ћирилица“, поручила је Газдић, наводећи бројне доказе о тим чињеницама, које Маркуш илустративно представља у овој монографији.
Уважени публициста Јован Маркуш је навео да се овај зборник припремао, не знајући да се припрема, 30 година. Његову грађу чини око 70% докумената, који су покупљени из приватних архива, један дио из Митрополије и тичу се свештеника прије 1918. године.
„Вјеродостојна историјска документа, која стављамо на увид јавности, само су мали дио богате архиве коју посједујемо. Ова документа имају снагу аксиома о којима се не расправља. Они се могу одбацити, као што се, нажалост, и дешава у нашем времену, кад појединци остају привржени виртуелном идентитету народа којем припадају и чијег се идентитета на тај начин одричу“.
„Зборник је само покушај и подстицај да се прикупља и сачува грађа о језику, народности, Цркви и држави. Жеља је да ово буде прича чињеница и докумената о нашој злој судбини и лутањима у другом дијелу 20. и почетком 21. вијека. Ово је само дио испуњавања дуга према нашим часним и свијетлим прецима, и давање историјског путоказа нашем потомству и савременицима“, објаснио је Маркуш.
