У Недјељу о митару и фарисеју, Литургију у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, служио је проторјереј-ставрофор Дарко Пејић.
Он је у слову поуке подсјетио на историју кроз коју је наш народ трпио велика искушења и понижења.
“Најприје су то покушали Османлије вјековима, на најразличитије начине, турчењем нашег народа, одвођењем наше дјеце у јањичаре. Слично се нажалост, дешавало и са хришћанима. Можда смета, како каже Добрица Ерић, то што смо православци, Светосавци, што стојимо, а не клекнемо и не пузимо. Али, не може се бити Светосавац и пузати, него стојати усправно и поносно, знајући шта нам је предато и шта носимо. Тако нам је предата и ова светиња, коју смо, у славу Божју и Светих апостола Петра и Павла, обновили и обнављамо, која је, такође, била скрнављена, рањена, више пута, кроз вијекове, али, опет, поносно стоји. Потрудићемо се да се заједно са њом усправљамо и да будемо још усправнији и поноснији, јер имамо се чиме поносити, имамо се са ким и чим дичити“.
„Данас наша Црква слави Светог Саву другог, такође Архиепископа српског, који је столовао у овом храму. Он је, иначе, син Стефана Првовјенчаног. Замонашио се у Хиландару, а када је то била потреба Цркве вратио се и најприје био Епископ хумски, баш на овом простору, међу нашим прецима и народом који је овдје живио. Наслиједио је Светог Арсенија, који је био први Архиепископ, послије Светог Саве. И Свети Арсеније се упокојио недалеко одавде, тако да нам је сва земља освећена и Богу посвећена. И треба то са поносом да чувамо, као што треба да чувамо јединство, заједништво и љубав једни према другима, јер смо потомци светих људи, да се сами трудимо да будемо свети. Свети Сава је послије Светог Арсенија изабран за Архиепископа српског, служио је све до упокојења 1275. у Пећкој Патријаршији, гдје је сахрањен и гдје му свете мошти почивају”, бесједио је о. Дарко.
Подсјетио је да на овај свети дан православна Црква слави и Светог Теодора Стратилата, великог војводу и хришћанина, човјека који је имао све почасти и богаства тог времена.
„Све то бацио као прашину ради Христа и претрпио најстрашније муке, све што човјек може да издржи, али и оно што је немогуће без Божје помоћи, кријепљен Божјом снагом. Био је распет на крсту и Ликије, који га мучио послао је војнике да се увјере да је мртав, јер је био сав избоден копљима и стријелама. Међутим, у току ноћи посјетио га је анђео и учинио потпуно здравим. Kада су ова двојица слугу дошли да скину кости, како им је цар наредио, нађу га под крстом како сједи потпуно здрав и слави Бога. Цио народ те области кренули су за њим и примили Христа, а онда су устали на самог цара и његове војнике, међутим, Свети Теодор није дозволио да се пролива братска и рекао: Мене Господ зове. Би од царског џелата посјечен мачем, прешавши у вјечност и од тада до данас, ево, 1600 година славиће се и никада неће потамнити слава његова”, казао је прота Дарко.
Он је указао и на припремну недјељу и причу о митару и фарисеју, о којима свједочи данашње зачало Јеванђеља.
„И ми треба да будемо као овај цариник, који је само закорачио у храм, није отишао ни до иконостаса, него је стао у крај храма и оборио очи, не гледајући ни према иконостасу, ни према небу и плакао вапијући: Боже, милостив буди мени грешном и очисти ме грешног. Такви треба да будемо као народ. Своје главе и вратове да савијемо једино пред Богом. Руке своје да раширимо да буду брзе да загрле друге и помогну ближњима, а не, не дај Боже, на лоповлук и лакомство. Недјеља Митара и фарисеја објашњава нам како се треба молити Богу. Фарисеј је био висок и угледан старјешина јеврејски, био образац старјешинама како треба да се понаша човјек Јеверејин. Међутим, он је изгубио душу и молио се само форме ради, па каже: Боже хвала ти што нисам ко грешници. Себе је, већ, прогласио за свеца на земљи. Kаже: Дајем десетак, хвала ти што нисам као овај цариник“.
„Међутим, Господ неће гордост која је ђавола збацила са неба. Гордост је изгнала наше прародитеље из раја, гордост је оног једног разбојника, који се на крсту ругао Христу, у пакао свргла, а искрена молитва и вапај: Господе, милостив буди мени грешном, или: Сјети ме се Господе у Царству своме, е, то је срце које Бог препознаје и воли. Ако смо искрени према себи, и ми волимо да се тако обраћамо једни другима, смирена срца, са љубављу, искрено, онда видимо да неко брине за нас, онда нам је све радосно, онда нам не треба никаква помоћ, већ смо помогнути. Нека нам Бог да да ови дани припреме за Велики Часни пост буду благословени и да у пост уђемо са миром и љубављу”, поручио је свештеник Дарко Пејић.
