Поводом празника Светог Симеона Мироточивог у Беранама је, у понедјељак 26. фебруара 2018, одржана свечана академија.

Сабрање у славу Светог Симеона Мироточивог, у беранском Центру за културу, благословио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, који је поздравио присутно свештенство, монаштво, вјерни народ са којим и предсједника СО Беране г.-дина Горана Киковића.

Владика је казао да цио српски народ прославља Светог Симеона Мироточивог, а нарочити разлог за светковину тог дивног празника имају у Беранама.

„Светог Симеона Мироточивог као свеца Божјег прослављају сви православни народи у цијелој васељени. У лимској долини, која је засијана немањићким светињама и посебно у Епархији будимљанско-никшићкој, гдје имамо манастир Вољавац поред Бијелог Поља, задужбину Светог Стефана Немање, цркву Светих апостола Петра и Павла, задужбину његовог брата у Бијелом Пољу, манастир Ђурђеве Ступове, задужбину Немањиног синовца Првослава, сина Тихомировог, ми осјећамо да смо са тим великим наслеђем изузетно повлашћени и да смо задужени да чувамо то наслеђе и слиједимо свијетли пут Немањића“, поручио је Епископ Јоаникије.

Слиједећи ктиторство Светог Симеона Мироточивог, нагласио је Владика, подижемо Саборни храм у Беранама, који је посвећен слави Божјој и Светом Симеону Мироточивом.

„Свети Симеон Мироточиви је она личност у српском роду која се доживљава као темељ зато што је он нашао темељ свега, и Цркве, и државе, и културе, и просвете, и родољубља, и човјекољубља. Нашао је Христа Господа и на Њега се ослонио. Његово житије је пребогато, али, колико је год пребогато његово земљаско житије, богатије је оно које се исписивало и које се исписује после његовог упокојења, нарочито од момента када га је Господ објавио као свог Светог угодника, точењем светог мира из његових светих моштију, као знак највеће светости и непосредног присуства благодати Пресветог Духа“, указао је Његово Преосвештенство.
Свети Симеон, додао је Владика, био је и велики државник, по некима зачетник српске државности која је непоколебљива, трајна; устабилио је српски род и државу, а захваљујући његовом дјелу усправила се и Српска православна Црква. Велики ратник, велики ктитор, а оно што је, по ријечима Преосвећеног Епископа, најважније, цијело његово дјело прожето је вјером и запечаћено жртвом, вјером и љубављу.

„То је оно што је утврдило и нас као народ, јер нас је привео вјери, јер нас је завјетовао својим дјелом, човјекољубљем, примјером. Зато и осјећамо његово непосредно присуство међу нама до дана данашњег, иако, по много чему нијесмо достојни да се назовемо његовом дјецом, али надамо се да ће он, Божји светац, наше недостатке, својим молитвама и благодатним заступништвом пред Богом, надокнадити. Овдје, гдје градимо свети величанствени Саборни храм њему посвећен, надамо се у његове молитве да ће он излити пребогату милост од Бога својим светим моливама на овај град и на цио наш род“, закључио је, на крају свог архипастирског слова, Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.

Свечану бесједу одржао је протојереј Предраг Шћепановић, парох подгорички, који је своје празнично слово посветио знаним и незнаним Васојевићима, који су војевали у бескомпромисним борбама за људско достојанство у 17, 18, 19. и 20. вијеку.

„Долазим из Немањиног града, Подгорице, гдје је свјетлост овог божанског дана угледао моћни самодржац 1114. године, а потичем из срца Црне Горе - Катунске нахије, села Доњи Загарач у коме се налази црква посвећена Светом Симеону Мироточивом“, рекао је о. Предраг.

Он сматра да је пет великих раздобља у историји српског народа: покрштавање под дејством просветитеља Кирила и Методија, друго раздобље јесу Свети Сава и Свети Симеон, трећи период је Косово, четврти Карађорђев устанак, а пети ослобођење 1912. године.

„Кад погледамо пет дивних Крстова који се дижу изнад српског народа, сваки тај Крст свијетли онима који имају очи да виде и уши да чују. Моћни владар, жупан који је читавог свог живота хтио да направи моћну српску државу као један тор, да тарабама Христовог смирења и славословља Богу огради државу да би се у њој појала Литургија како овог, тако и оног свијета, Свети Симеона Мироточиви, који је имао и два крштења, пред којим су дрхтали многи владари тог доба, долази као најскромнији монах показујући нам тиме да је скромност Христов путоказ“.

„Тешко ми у Црној Гори разумијемо поруку Светог Симеона, како то један моћни владар да се одрекне престола 1195. и да остави власт свом сину Стефану Првовјенчаном. Није ми познат случај у историји да је неко на врхунцу своје моћи оставио власт. Да се сјетимо, да не направимо гријех, Светог цара Николаја Романовог који је, ради спаса Русије и спречавања проливања братске крви, и он абдицирао. Зато су ова два владара свети, јер су у часу заборава овог свијета гледали у будућност, гледали у Христа, гледали у народни бољитак“, истакао је свештеник Шћепановић.

Указујући на личност Светог Симеона Мироточивог, он је казао да је био  велики владар, задужбинар цркви Светог Николе, Свете Богородице у Куршумији, „предивне бијеле, мајке свих српских цркава“ – Студенице, манастира Вољавца. Све су то, по ријечима о. Предрага, дивне задужбине које је подигао овај дивни владар.
„Он одлази у Свету Гору, мјесто између неба и земље, и као најскромнији монах Симеон, остао је запамћен у народном предању догађај кад је узео у марамици нешто мало хране, а Свети Сава, његов син, који је постао духовни отац свом оцу, каже: Оче Симеоне, јеси ли због тога дошао у манастир? Дакле, моћни владар, пред којим је дрхтало пола Европе, понашао се као најскромнији монах, не као владар који је подигао манастир Хиландар за шта је добио благослов од царске лавре Ватопеда, од византијског двора, тако да је његово дјело постало бесмртно“, бесједио је протојереј Предраг Шћепановић.   

У културно-умјетничком програму академије, коју су организовали Епархија будимљанско-никшићка и Црквена општина Беране, учествовали су: црквени хор „Свете мати Анастасије“, етно група „Свети Евстатије“, КУД „Коло“, пјевачки састав „Цар Душан Силни“, вокалне солисткиње сестре Савић и народни гуслар Марко Нововић.