Светосавском академијом, која је у четвртак 1. фебруара 2018, одржана у Жупи Никшићкој, завршене су овогодишње свечаности које су, у славу Светог Оца нашег Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, организоване широм Епархије будимљанско-никшићке.

Свештенству, монаштву и бројном вјерном народу, сабраном у мјесном дому у Дучицама, Светосавском бесједом обратио се професор Веселин Матовић.

Матовић је подсјетио да је, тек, створена српска држава, почетком 13. вијека, била духовно још неутврђена, непросвећена, полупаганска, која се колеба између Истока и Запада, између православља и све агресивнијег католичанства. Тако је било све док Свети Сава није унио свјетлост православља, светосавског православља, које је својом топлином и простосрдачношћу обасјало сваку српску кућу.

„Тиме су Срби коначно стекли своју праву, освијетљену и просвећену, дакле, домаћинску кућу, у којој су могли, као и други словесни народи, да на свом српском језику и својим писмом-ћирилицом, развијају своју културу, своју духовност, књижевност, архитектуру, и све своје таленте, једном ријечју, кућу у којој су постали самосвјестан и самосвојан народ, духовно и морално профилисан, светосавски народ, који је, по узору на своје учитеље Светог Симеона и Светог Саву, као крајњи циљ и смисао свог постојања, умјесто земаљског и пропадљивог, изабрао непропадљиво, и тиме, једном за свагда, дефинисао свој идентитет“, казао је Матовић.

Тај избор, који је признао Васељенски патријарх Манојло Сарантен, а овјерио византиски цар Теодор Ласкар, у Никеји, 1219, по ријечима Матовића, најважнији je докуменат у историји српскога народа, његов родни лист и његова крштеница. Додао је да српски народ прије Стефана Немање односно Светог Симеона и Светог Саве, никада није успио да се уједини у неку стабилнију државну заједницу, осим у веома кратком периоду, за вријеме зетског краља Михаила и сина му Бодина.

„Немањино и Савино сједињење српских земаља, засновано на јединству вјере, језика и ћириличног писма, трајало је близу триста година, и имало је епохалан значај за српски род, све од друге половине дванаестог вијека до данас. Зато с правом можемо казати да су Свети Сава и Свети Симеон, напросто, створили српски народ“.

„Светосавље је, током цијелеле своје историје, подразумијевало везаност за колективни идентитет, за отачаство, са свим његовим духовним, историјским и културним вриједностима које један народ, конкретно српски народ, чине самосвојним, али правдољубивим и неискључивим и који, туђу слободу љуби као и своју“, нагласио је Матовић.

Матовић сматра да је Светосавље друго име за Српство, схваћено не као етничка него, првенствено, као духовно-етичка категорија.

„Може се рођењем бити Србин, а не бити Светосавац, али и Светосавац, а рођењем не бити Србин. Многи су, нажалост, рођени као Срби, али нијесу били Светосавци, него су постали највећи непријатељи Срба и Српства. Светосавац се не постаје рођењем, него духовним узрастањем и зријевањем – усвајањем светосавске љествице вриједности: прво светосавског христољубља, па светосавске етике, па светосавског родољубља, за шта је потребан и тјелесни и духовни подвиг – страдање и жртвовање“, поручио је проф. Матовић.

Светосавље је, као такво, одувијек било мета напада, осуда како са истока тако и са запада. Изнутра, од самих Срба, напади на Светог Саву, указао је Матовић, почели су прије 70 година, а однедавно, антисветосавље, тј. антисрпство, постало је окосница политичке философије данашњих црногорских властодржаца и њима подложних интелектуалних кругова.

„Умјесто да су на првим страницама свих наших буквара и прве лекције у свим нашим читанкама, Свети Сава и Свети Симеон су искључени, прије петнаест година, из свих овдашњих школских програма. Наравно, Свети Сава јесте, заједно са Светим Симеоном, Светим Петром Цетињским, Његошем, Вуком Караџићем, главна препрека опскурним плановима, који би да, стварањем духовне пометње и расколништвом, српски народ врате у предсветосавско вријеме, и тако га, с именом његовог језика и његовим писмом, учине непостојећим на овим просторима“, запазио је професор Матовић, поручујући:

„Они који се одричу имена српског језика и српске ћирилице, одричу се, несумњиво, и Светосавља, и тиме навлаче непрозирне жалузине на прозоре својих домова. Јер оно чиме је Свети Сава „начинио прозоре“ на свакој српској кући и унио у њу свјетлост православља, били су српски језик и ћирилица“.

„Према томе, не можемо бити равнодушни, међутим, не смијемо бити ни малодушни, још мање осветољубиви. Светосавље није философија песимизма и злопамћења, него вјере, радости, поноса и праштања. Није се Црна Гора одрекла Светог Саве, нити ће се икада одрећи. Зар не видимо како су, што их више прогоне и што их се гласније одричу, Свети Сава и Свети Симеон, овдје све присутнији и све видљивији“.

У културно-умјетничком програму су наступили: етно група Свети Евстатије, гуслар Никола Крулановић, КУД Жупа, етно појац Бранка Зечевић, Ева Зечевић, Теодора Кораћ, Анђела Јокић.