У петак 17. фебруара 2017. године, када наша Српска Православна Црква празнује спомен Преподобног Исидора Пелусиота и Преподобног Николаја, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки служио је Свету Архијерејску литургију у манастиру Ђурђеви Ступови уз саслужење братије манастира.

Преподобни Исидор Пелусиот

Родом Мисирац; син угледних родитеља и сродник александријских патријараха: Теофила и Кирила. Проучивши све науке свјетске, он се одрече богатства и свјетске славе и сав се предаде духовном животу ради љубави Христове.

Био је велики и усрдни бранитељ и тумач вјере православне. По тврђењу историчара Никифора Свети Исидор је написао преко десет хиљада писама разним лицима, у којима је једне укоријевао, друге савјетовао, треће тјешио, четврте поучавао: „Важније је поучавати се добродјетељном животу него ли красноречивом проповиједању“, пише он у једном писму.

У другом вели: „Ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их сматра малим, и оне ће се заиста показати великим“. Прво и основно правило за Исидора било је: прво творити, па онда учити, по примјеру Господа Исуса. У вријеме гоњења светог Златоуста, када се сав свијет подијели у два табора, један за, а други против овога великог стуба Православља, Свети Исидор стаде на страну Златоустову. Он писаше патријарху Теофилу, какво је велико светило цркве Златоуст, и мољаше га да се окане ненависти према њему. Поживео је дуго, урадио много, прославивши Христа Бога животом и пером и преселио се у Царство Христово око 436. године.

Преподобни Николај

Овај светитељ бјеше са острва Крита. Дође у Цариград да обиђе свога сродника Теодора, игумана манастира Студијског, па ту и оста, и замонаши се. Као монах Николај прође све подвиге ради спасења своје душе.

У вријеме гоњења цркве од стране Лава Јерменина, Теодор и Николај бјеху љуто мучени, унижавани бијени говеђим жилама, најзад бачени у тамницу гдје тамноваху три године.

По смрти Светог Теодора Николај поста игуманом студијским.

Још за живота чинио чудеса силом благодати Божје. Тако: исцијели од болести Евдокију, жену цара Василија, и Јелену, жену патрикија Мануила.

Теофилу Мелисену, угледном племићу, коме се не држаху дјеца, благослови новорођену кћерку и прорече да ће живјети и многоплодна бити, што се и зби на радост родитељима. На сам дан смрти призва монахе и упита их шта им недостаје. Жита – одговорише монаси.

Тада рече самртник: „Онај који је исхранио Израиља у пустињи, послаће и вама изобилно пшенице кроз три дана“.

И заиста трећега дана доплови под манастир лађа пуна жита, послата од цара Василија. Преселио се у царство небеско у седамдесет петој години свога живота, 4. фебруара 868. године.