На недјељу Блудног сина, 28. фебруара 2016, у цркви Светих апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу, литургију је служио протојереј Дарко Пејић подсјетивши вјернике да је недјеља Блудног сина друга припремна недјеља пред велики Васкршњи пост.
"Прошла недјеља је била митара и фарисеја у којој се говори шта је услов и почетак да би човјек уопште стао на пут спасења, а то су смиреноумље, свјесност своје грешности и тога колико је човјек грешан и мали у односу на Творца."
"Јеванђеље нам показује смирење душом и тијелом, митара који је стао позади не смије да погледа навише и фарисеја који је стао испред и који каже: „Хвала ти Боже што нисам ко овај грешник“, док је митар стајао у дну храма обореним очију бијући се у прса говорећи: „Боже, милостив буди мени грешном“. Прва реченица проповиједи Светог Јована Крститеља јесте: "Покајте се јер се приближи царство небеско“. Сличном реченицом и Господ почиње своје Јеванђеље."
"Каже један свети отац када би човјек стално био загледан у своје срце, душу и ум не би стигао и имао кад да осуђује друге људе и види њихове гријехе, јер би стално видио само своје грехове и то би га држало и чувало од гордости и свега. Ова друга недјеља је недјеља Блудног сина, а блудити значи и лутати."
"Од прародитељског гријеха Адама и Еве сваки човјек је у неком тренутку живота свога заблудјели и залутали, јер прародитељи су након што су згријешили изгнани из раја и постали луталице на земљи. Више нису имали близину Божју, али их Бог није оставио без наде обећавши им да ће им послати Спаситеља и давши им законе и шаљући им пророке, дајући им заповијести и држећи их на путу Божјем. Тако и овог блудног сина који је у једном тренутку рекао свом оцу да му да дио и отишао у свијет. А на овом свијету ништа није наше, ако би човјек могао да се похвали да је нешто његово то је мало праха од којег је саздан а све остало је Божије и у рукама Оца. Међутим, свједок је Господ који неће ништа на силу па ни сина уз себе ако он то неће свим срцем и љубављу. Отац му даде и он убрзо распрода све и оде у далеке земље. Обично свако удаљавање од Бога јесте нека врста пустиње и пустоши у човјековој души, срцу, уму. Сваким удаљавањем од Бога човјек је ближе ђаволу, мржњи, гријеху. И каже овај син убрзо све потроши, блудничећи и трошећи богатство на најгрешније ствари, и убрзо је дошао до тога да није имао шта да једе у тој земљи. Јуче бјеше богаташ данас сиромах. Ђаво га је најприје хранио преваром, обманом, лажима, прељубом и свим осталим греховима. А онда више није хтио ни да му даје храну и он се запосли да чува свиње, које су у јеванђељу такође симболи гријеха и најприземнијег. И каже јеванђеље нису му дали ни оне рошчиће које су свиње ископавале, значи није више био достојан ни хране за животиње."
"Значи да је потпуно потпао под власт ђавола. Међутим, отац његов давши му слободу, оставио му је једну искру, наду, оно што сваког човјека и најгорег и најгрешнијег може вратити на пут Богу и спасењу. Оставио му Господ савјест о томе ко је, од кога је, ко га је створио и дао и гдје припада. И у једном тренутку очаја сјети се овај син и каже: Гледај ме до чега сам дошао и шта сам себи дозволио, а код оца мога и најниже слуге имају хљеба у изобиљу и више него што им треба а ја се овдје патим. Одох оцу својем и рећи ћу му: "Оче, сагријеших Небу и теби, нисам достојан да се назовем сином Божјим, прими ме молим те као слуге свога“. Слуге су у овом случају животиње јер су то нижа бића од човјека. Он је хтио и онолико достојанства колико има и животиња а био и то изгубио, у безнађу и бесмислу свога живота. И каже: како ријешио тако и учинио. И крене оцу своме, а отац видјећи га из велике даљине растужи се и сажали и потрча му у сусрет. И он паде пред очеве ноге и рече: "Оче сагријеших небу и теби нисам достојан да се назовем сином својим“, али није стигао да каже прими ме као једног од најамника, јер га отац пригрли и рече слугама да му дају најљепшу хаљину. Хаљине су врлине које су дате свима нама, љубав, истина, правда милосрђе, праштање. И облачењем тих хаљина Господ му враћа боголикост и враћа му прстен на руку, и каже "закољите теле угојено, јер син овај бјеше мртав и оживје“. Сваки човјек и свако од нас у неком тренутку падне и одлута, међутим, важно је да човјек не очајава и не преда се ђаволу и да му не служи до краја, него да се покаје и сјети да је створен од и за Бога и за једно веће и величанственије и славније Царство него што је ово на земљи. А Господ сваког чека и грли и уводи у Царство своје. Затим овдје има још један детаљ, каже син онај старији који је цијело вријеме био уз оца и слушао га наљутио се и рече му: „Оче цијели живот сам био уз тебе и никад ми ниси ништа дао да закољем и да се провеселим са пријатељима својим“.
"Нажалост, свако од нас се тако понаша према грешнику који улази и куца на ова врата и тражи спас. Долази човјек да се покаје и нађе свој пут, а ми га сретамо и кажемо, "а не, мораш ово мораш оно“, и постављамо пред њега толико препрека које сами нисмо прешли. А ако смо их са муком прешли онда знамо колико је то тешко и није добро да пред браћу своју који се враћају цркви, у којој Господ чека раширених руку стајемо ми, умјесто да их прихватимо и да им помогнемо. Онда личимо на оне фарисеје који сами не улазе у храм а другима не дају да уђу, или виде трн у оку брата свог а не виде брвно у свом. Овај пост је прилика да се свако од нас замисли и није страшно када човјек падне у гријех, колико је страшно када остане у гријеху и да се саживи се са њим", бесједио је о. Дарко.
