Шта је то што се око имена овога ломи историја ових простора!? Шта то изазива у имену овоме толику мржњу, а са друге стране толику љубав!? То је име Христово у том имену.

Због имена мога прогониће вас…

Ми смо Срби зато што смо Христови и не постоји ниједан други разлог. Ми смо Срби зато што смо православни хришћани и не постоји ниједан други разлог. Ми више нисмо Срби зато што нисмо Христови и нисмо православни хришћани и не постоји ниједан други разлог.
Српско име је на Христовом крсту и зато је оно саблазно. Онај ко се саблазнио о Христа на крсту, тај се саблазнио и о имену српскоме јер је и оно уковано на томе крсту.

Наше српство је најљепши облик православља, најљепши облик хришћанства. Ми Срби смо настали онога тренутка кад смо упознали Христа. Најљепша наша историја је она кад смо све Богу приносили, кад смо са Њим градили све што имамо.

А дан кад смо се за Христа вјенчали за вјеки вјеков је онај дан у Никеји, када је Свети Сава добио бгагослов од свеколике пуноће православне да самостално гради још један храм Божији, још један дом Божији, Српску православну цркву! У том новом дому Божијем израсло је све оно што ми називамо српство и што називамо српским именом.

То српско име је кованица састављена од имена Христовога, Светога Саве, Светога Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога, Његоша, Николаја Жичкога и још многих других светитеља, читав сонм светих имена уткано у српско име.

Тај дом Божији није само за Србе, јер не гради се за Србе, већ за Бога! За Бога и човјека, за Бога и сав род људски! Тај дом Божији је исти и код нас и код Грка и код Руса, али овај дио храма по благослову свеколиког православља градимо ми Срби и наши српски светитељи. И ево 800 година се храм Божији изгађује и нас изграђује. Храм Божији који се назива Српска православна црква је главни неимар нашега идентитета и имена српскога.

Тај неимар Божији није само наше име изградио већ државе наше је изградио. Једна од држава се назива и Црна Гора. Та држава се градила да би се у њој сачувало име српско за вријеме турскога ропства. Управо је Његош то име највише и прославио. И дао му највећу част и мјесто у својим дјелима. Тада је била част звати се Србин из Црне Горе. Част, јер је значило да смо животом и јунаштвом и крвљу то име сачували, а у том имену и име Христово и име Светога Саве сачували. И сва остала имена српска.

Полазећи од тога да је и нација дио Божијега промисла, као што негдје пише наш српски пјесник Бећковић, не могу да прихватим мишљење да нације ствара чавјек. Као што не могу да прихватим да цркву ствара човјек.

Могу да прихватим једино да и цркву и нацију стварају заједно Бог и човјек. У овом вијеку безбожништва, тоталитаризма и комунизма, били су покушаји да се створи, произведе нови човјек, нова нација, и у ово наше најскорије вријеме чак и црква. И што је најинтересантније то ствара човјек без Бога, чак и против Бога!

Тако су настале и неке псевдо нације, чак и псевдо цркве.

И опет ово наше српско име добија на значају управо зато што се кроз њега брани и име Божије. Брани се све оно што је са Богом изграђено, брани се онај човјек, она нација и она Црква саграђе са Богом и саграђена Богом.

Све ово пишем јер се у последње вријеме често дискутује на тему да ли је Српска православна црква, црква свих, црква у којој могу да се моле и Црногорци који се не осјећају као Срби? Тачно је да су у цркви сви звани, али нису сви изабрани. Нису сви изабрани род Божији. У цркви осим тога што треба доћи, треба остати и опстати. То јесте брод спасења, али брод витлан многим бурама. Да ли у цркви може опстати оно што је створено човјеком без Бога, чак и против Бога!? Да ли може у цркви опстати нација настала на богоборству!? Ми Срби не можемо забранити никоме да уђе у дом Божији, који смо ми саградили и Богу посветили. И овдје не мислим на дом Божији као објекат, већ као институцију, или како се богословски правилније каже, богочовјечански организам. Али ако некоме смета име српско, прослављено Богом кроз хиљаде српских светитеља, који уједно и име Божије прославише и који обитавају у томе дому и главни су становици и градитељи тога дома и који се у том дому стално помињу и којима се свакодневно молимо, онда ће такви сами из тога дома отићи.

Док год су створени од човјека, а нису рођени и препорођени истински наново Богом, њима Бог неће бити отац, а ови синови Божији, српски синови неће им бити браћа. И овај дом Божији, гдје обитава Бог и његови синови, синови српски, неће бити њихов дом.

И немојте браћо да из овога дома који се назива Српска православна црква изгонимо име српско, јер изагнаћемо и име Божије. Јер ако изагнамо Србина, отићи ће и српски светитељи, отићи ће и Бог.

У том дому остаће само онај који себе назива Црногорац који није Србин. Није ли један такав на конгресу једне партије недавно и пожелио такву цркву!

Јереј Огњен Фемић